19.07.2017.

ГОРАН ЛАЗОВИЋ У МОНГОЛИЈИ

Земља чуда, ниског неба и кобиљег млека

mongolija goran

Осећам малаксалост и глад, и срећу што сам овде, где никога не познајем, и где сам уверен да су ми сви пријатељи!
Баш сви, од косооког дечака који је пред зору, попут месечара, дошао у мој крај јурте, подвукао се под покривач од јагњећих кожа, мало ми прикуњао на рамену, онда ме поштено запишао и отпузао код мајке, па све до малих чупавих коња који се готово насмеју кад их неко појаше.
Тек се раздањује, седим пред вратима, без кафе и цигарета, на камену из којег нешто ниче, промаља главу, нешто налик на цвет.
За десетак минута прошиштале су три велике змије, и једно змијско дете.
Отишли према сиру који се суши на даскама поред ограде.
Изнад главе ми лук и стрела, и оштра секира.
Гледам ка јастребу!
Везан је ланцем за стену, понекад махне крилима, зине и страшним канџама поглади кљун.
Миљеник је мог домаћина Санжхуа.
Нема име, кад сам питао зашто, одговорили су:- зато што је птица, може да одлети, и да се не врати! Људи тугују за птицама које имају име!
Овај јастреб, да би боље ловио, једе сирово месо, иситњено на коцке, домаћин га храни ујутру и увече из дрвене чиније, и то из руке на коју претходно навуче двослојни кожни омотач, скројен од нестрижених оваца.
13241251_1239108666111692_6940944085440283111_n
Јастребу сам незанимљив, као и сунцу које се промаља иза каменог брежуљка испод којег је сплет земљаних путева, вијугавих при врху, али најкраћих до комшијских јурти.
Тим путевима шетају и монголске сићушне птице, најежене, коврџавог перја, после чије песме увек стиже киша.
Синоћ смо и ми туда пролазили, у недоба, по мраку, спотицали се по камењу и задихани стигли код рођака, који су дојавили да хитно дођемо, да долетимо.
Кад смо ушли, све су нас изгрлили, чак и мене, незнанца.
И један старац, који смрт крије у десном џепу, превалио сигурно деведесету, са оном округлом шареном монголском капом , и кривим штапом, мирисао је на овчетину и доброту, ухватио ме под руку и примакао нечему што је личило на кревет.
Ту је, покривена стољњаком, лежала препланула млада жена, његова унука, која је сваког часа требала да се породи.
Стискала је зубе, померала се придржавајући стомак, и кад ме угледала, убеђен сам, помислила је да сам лекар.
Осмехнула се и јако згрчила усне, јаук је протутњао јуртом, у којој је неколико старијих жена седело у круг, немо се гледало и пило чај.
Једна је пушила и ја сам највише гледао у њу: дим из муштикле витлао јој је изнад главе и одлазио према колевци у којој су се гужвали алуминијумски тањири и џемпери поцепаних рукава.
И ми смо сели на под, на некакву тканицу, прекрстио сам ноге као и остали, и прихватио флашу од старца.
То је била ракија, добра за умивање после повраћања!
13227163_1239108479445044_5931833454361363378_n
Или, за пут пред одлазак на гробље!
Ракија прављена од кобиљег млека, јака и мутна.
Отпио сам гутљај и устао, да потражим своје очи.
Сви су ми се смејали, чак и старац који је имао само један зуб!
Ударао је штапом у некакво дрво, а другом руком млатарао по глави и недрима.
Од муке или страха, насмејао сам се, у часу када је она млада жена вриснула и почела да запомаже усправљајући се према јагњећим кожама, смотаним уместо јастука.
Сва је била у зноју и сузама, у грчу који је на од њеног лица правио чудовиште.
Две старије жене, у цветним хаљинама, пришле су јој, док смо ми гледали испред себе и ћутали.
Јаукала је та млада жена, вриштала, молила да јој помогнемо, све до часа док старац није устао и додао велике маказе.
Крваву бебу умотану у пешкире, однели су иза шпорета.
Отуд су допирали плач и шуштање воде.
-Ми мушкарци смо могли да изађемо, да не сметамо?! – рекао сам старцу.
Зажмурео је:
-Напољу је киша, зашто киснути кад ми се рађа праунук?! – одговорио је, показујући парче пупчане врпце завучено испод капе.
Вратили смо се по блату, путем којим нисмо дошли.
Месечина нас преварила, умало ноге да поломимо.
Дошли касно у нашу јурту, пробудили овце и коње, и легли да спавамо, а онај мали крвави дечак ми шетао по сновима, молио да га позовем чим се пробудим, да заједно идемо у лов.
И, ево, опет сам устао пре свих.
Буди ме глад, три ноћи и два дана живим од шоље млека.
Пробао сам да једем и тај сушени сир, онај са крова јурте, и у првом залогају ми се заломило јато мртвих мува.
Има и меса, продимљено је и стоји испод фуруне, поред грања, угља, гумених отпадака и осушених балега.
Премазано лојем, деца га једу, Санжхуова жена га глође до кости, сви после тога изгледају снажније и веселије, али то неће у моја уста, као ни млеко које ми због мириса излази на нос.
Ишао сам и у малу сеоску продавницу, која нема врата.
Има само прозор.
Кад се отвори, после куцања, укаже се бели зид и на њему велика Џингис- канова слика.
Испод је полица са свећама, кинеском обућом, вештачким цвећем и казахстанским кексом, који се, вероватно, једе уз помоћ чекића.
Продавачица је наглува Монголка, насмејана, одлично говори руски и на све што кажем, одговори:-Зашто не купиш чизме, јесу жуте, али су квалитетније од црних које сам продала?
Ево, сви су устали, осећа се мирис чаја, чују се деца, два мушкарчића од три и пет година и тек проходала девојчица, чујем и суви кашаљ старог Ражмуна, и глас Санжхуове мајке, старице која личи на цвећару у којој се продају само жуте и црвене руже.
Има их и на марами, и на канти у којој одлаже млеко од кобила.
Јуче сам јој у том послу помагао.
Послужила се старица мало лукавством: пред кобилу је прво довела ждребе, и одмах га одгурнула када је почело да сиса, а онда прионула на мужу.
Кад је завршила, ждребету је поново допустила да приђе мајци.
13267794_1239108612778364_6142054487195258805_n
Уместо – добро јутро, Санжху виче:-данас кољемо јарца!
Дечаци су отрчали иза јурте и донели пуно наручје каменчића.
Све су просули испред мене!
Како да им кажем да се никада нисам играо камења?
Бризнули су у плач и гледали како одлазим према старом Ражмуну, који је великог јарца носио преко рамена.
Санжху има лаку руку, окрвавио је само врх ножа.
И обрисао га о рукав.
Ражмун је очас животињу окачио на три велика пирамидално постављена дрвета.
Очекивао сам да одеру јарца.
Руком су ми показали да се померим, тако ћу им најбоље помоћи.
Санжху је одвајао део по део меса, вадио утробу, завлачио руку до изнад лакта.
Гледао сам у његове стиснуте образе, пуне грчева при сваком трзању прстију, гледао и у очи које су биле црне и веселе, крупне као и у несрећног јарца.
Кад су завршили, показали су ми јарећу кожу.
Подсећала је на пробушени балон.
Заложили су велику ватру и у њу убацили оне каменчиће за које сам мислио да су их малишани донели за игру.
Однекуд је пристигло пиво, засвирао и транзистор, Санжхуова жена и мајка донеле су неколико краставаца, пуно крупне соли и дубоких чинија, принеле су и стари тепих, на који смо поседали поред ватре.
Кад се камење ужарило, Ражмун је у јарећу кожу стављао ред камења, ред меса.
Куљала је пара, ширио се мирис равницом, чак се завлачио у уста гладних коза, које су досадно мекетале ненавикнуте на дуго одсуство љубавника.
Санжху је кожу напуњену месом и врелим камењем окретао по земљи, ваљао, подизао, усправљао и вешто вртео.
Смејао се разудано, певушио и кад би понекад опекао шаке у њих би дувао а после их поливао хладном водом, коју су му додавали косооки гологузани машући пионирским чунама.
После двосатне игре и облака паре, презнојени и знатижељни, Ражмун и Санжху, који ни у један посао не улазе затворених уста и увученог језика, прстима и ножевима скинули су длаку и разрезали утробу печеног јарца.
Камење је још било врело, пушило се на дивљој трави, пржило земљу и исијавало топлоту, а месо одвојено од костију имало је сласт медовине, лепило се за прсте и језик.
Јео сам га рукама, лактовима, јео очима, да се коначно наједем, да се преједем не бих ли распевао желудац и умирио вишедневну кукњаву црева.
И да пред овим добрим људима који су се сродили са степом, и који се скоро разболе кад угледају питомињу у близини, покажем мало снаге и умешности бар у разваљивању торова, које ће већ ујутру натоварити на камиле и са јуртом и покућством пренети иза брда.
Номадски живот је монголска стварност, и традиција.
Монголи су одувек тако живели.
Готово половина становништва нема стално пребивалиште.
Стално су у потрази за испашом.
-Како добијате пошту, како вас проналази полиција?- питам Санжхуа.
Лукаво се окреће и гледа у свог трогодишњег сина.
Поставио га је на коња, додао му узде и говори:-хајде, растрчи га, и строго му комадуј!
Дечак се смеје, и коњ се смеје, и одлазе низ равницу.
У овом заборављеном делу Азије, у Монголији великој колико читава западна Европа, у којој живи око два и по милиона становника, где има и Тунгуза, Туркмена, Руса и Кинеза, док четири милиона Монгола живи ван домовине, где сваки други становник има мање од тридесет година, у земљи која је била и несврстана, данас има тридесет и пет милиона коња.
У њих је урачунат и овај Санжхуаов, који се враћа полутрчећи са насмејаним дечаком, застаје испред нас, а мали џокеј се отима и вришти, неће са коња, хоће опет у пространство.
Санжху ми открива да је некада радио као поштар.
Од тог посла добио је главобољу, морао да памти где се која номадска породица преселила.
Док је то радио, често је залазио у кафане и надметао се, за паре, у надвлачењу руке са онима који су словили за најаче.
Једном од њих уништио је живот: зглоб је несрећнику пукао на неколико места!
Тада је нешто одјекнуло и у његовој глави.
Од уштеђевине и позајмљених тургрикуа, новчаница са Џингис-кановом ликом, купио је стари мотоцикл, руски модел –“планета 5“ и једну камилу, бактријску деву, која још само живи у Кини у Казахстану, успут се оженио и вратио у степу, код оца.
Данас имају око триста оваца, осамдесет коња и јакова, имају велико стадо коза, петнаестак камила и нову јурту, за коју ме стално исправља: – овде је то гер, а не јурта!
Санжхуови преци су из племена Дукха, које је пред изумирањем, и живе уз саму границу са Русијом, недалеко од језера Кховстол, и не једу рибу, јер је сматрају храном недостојном за човека.
Познати су по дуговечности и неколико их је погинуло од грома!
-Шта радите кад неко умре?- питам.
-Оставимо га да преноћи, ујутру изнесемо из гера и спалимо! Из пепела се рађа нова ватра! – подучава ме Санжху.
У јурти, изнад места где сам спавао, гледао ме је Далај Лама са умашћене фотографије, на којој су поред његових очију највише сијали дечији прсти, пре тога вероватно заиграни у расквашеном пепелу.
Монголи су одани верским принципима, свом тибетанском будистичком ламаизму.
Ово је и земља у којој је спроведен и стаљинизам, под вођством локалних властодржаца, од којих је Чајбалсан био на челу колоне.
Прво борац против Кинеза, а затим убица, који је у Сибир послао тридесет хиљада будистичких свештеника и монаха.
Тада је у Монголији 700 манастира уништено и спаљено.
У једном тренутку, у земљи је остало само пет особа са образовањем вишим од средњошколског, а пре тога је скоро свака породица имала бар по једног ламу.
Чајбалсан је умро у Москви, 1952., кажу од печурака којима је лечен!
Сунце се подигло високо, кренули смо ка реци да окупамо и напојимо овце и козе.
Санжху је на коњу, у руци држи витку мотку, дугачка је више од четири метра.
Има и велико звоно, месингану меденицу и њу употребњава кад овнови оду у страну.
Пролазимо поред комшијских јурти!
mongoolija
И они имају мотоцикл, расходовану лимузину у којој дрема чупави пас, имају и сателитску антену, соларне ћелије пободене на три криве притке.
Имају децу која се играју овчијим костима, и на разапетом конопцу суше месо.
Иза камила виркају преплануле девојке у жутој и плавој одећи, једна има велике минђуше и смеје се седећи поред колевке која је обмотана шареним крпицама.
Иза тора, неколико мушкараца шиша овце, а оне мирне, скоро мртве под њиховим ногама.
Чује се шкрипа маказа, одјекује смех и са њим прилази мирис оне ракије од кобиљег млека.
Ово је посао који не прихвата трезног човека!
Река бистра и прохладна, мирна, у усецима зеленкаста, и чим смо пришли стада су трчећи ушла у њу.
Санжху ме мангупски загледа:
-У овој води сам направио синове. Чим кћерка одрасте, опет ћу жену довести овамо! Воли она ову воду, а и ја волим своју жену!
Гледамо овнове како у води обележавају територију.
Цртају је роговима и ударцима у чело, оним тупим који бол терају да прво прође кроз уши.
Стари Ражмун навија за црног овна, најситнији је и најупорнији.
Скаче и на козе, и сав је у ранама, један рог му заломљен, и на задњој нози има велику посекотину.
Место где се налазим не постоји у картама.
Десетак километара је удаљено од Даланзадгада.
Сви овдашњи путеви окренути су према пустињи Гоби, оној са месечевим пејзажима, где температурне разлике у једном дану прелазе 50 степени.
Већ сутра и ово ће бити пусто, остављено лисицама и лешинарима, птицама балегаркама, сећању и неким авантуристима који ће можда застати поред накриво озидане будистичке светиње, украшене разнобојним тракама.
Кад сам је први пут угледао на ветру, учило ми се да је змај.
Аждаја која се спрема да полети!
Обиграли смо ћутећи око тих камених наслага, скупљених руку, и тек по изласку из замишљеног круга наставили са причом.
Таквих светих обележја има по неколико на сваком путу.
Око њих је обигравао и златозуби Булат, човек који ме је довезао из Улан Батора.
У његовом руском UAZ комбију, који се овде, поред коња, сматра средством народног превоза, добио сам неколико озбиљних бубрежних лекција и две чворуге на глави.
Он се само смејао, док сам одсакао са пробушеног седишта, говорећи:-все буде харашо, дарагој!
Кад год бисмо наишли на неку од светиња, три пута је око ње правио круг и дизао велику прашину.
После тога ме нудио вотком која му се сливала низ груди пуне ожиљака.
Радо их је показивао као трофеј из чеченског рата.
Чекам га, спаковао сам ствари и успомене, у торбу ставио и неколико каменчића извађених из печеног јарца, свежањ дивље траве и стару бритву коју сам добио од Ражмуна.
Сви смо пред јуртом, чак и овце, и једна кобила којој сам дао српско име, које јој се, очито, допало.
Због тога ме ваљда стално прати, и кад год је у прилици лизне ми руку или крене ка капи, да је скине и поједе.
Санжхуова мајка ми додаје замотуљак.
У њему су два хушура, на руском би то био чибурек, а на српском – бурек, бре!
И гледа ме болећиво, очима поплављеним од болова.
Окрећем се према каменом брду, зевам у плавет већу од свих мора, удишем ваздух који се низ моја пушачка плућа спушта као што се срчани болесници пењу на тринаести спрат кад лифт не ради.
Булат ме лупа по рамену и хвали се да је набавио транзистор који свира ако се прст или нешто друго наслони на дугме којим се појачава звук.
То нешто друго нисмо имали у комбију.
Кад ми је прст утрнуо, остали смо без музике.
И ушли у Даланзадгад, град ограђен жицом, пун јурти, са неколико продавница и око хиљаду становника, град без осветљења и дрвећа, испуњен мрачним сенкама и златокрилим мушицама, после чијег уједа сузе саме одлазе на корзо.
Булат је инсистирао да свратимо код његовог пријатеља на чај.
У јурти смо затекли три жене у шареним хаљинама испод којих су имале пуно гардеробе.
Биле су забрађене и испред њих је стајала гомила вуне.
Чешљале су је и припремале за пређу.
Бубњара није имала поклопац, ватра и дим су се промаљали и понека искра је падала пред босоногу девојчицу која је у рукама држала скувану главу овна.
Оно што није могла да откине рукама покушавала је да уради устима, не обазирући се што је гледамо и што је та глава већа од њене.
Булатовог пријатеља није било, нити смо имали времена за чекање.
Отишао да поткива комшијске коње, одлепршао раним јутром.
-Добар је то човек, соколар! – прича Булат, шоферски наслоњен на седиште и љут на судбину која му није помогла да оствари сан и постане пилот “боинга“.
Ћути златозуби Булат, па пљуне кроз прозор и лупи шаком по волану.
Прича о Каракоруму, који је Џингис-кан устоличио као монголску престоницу.
У шеснаестом веку разорили су га војници из Манџурије, а после Џингисове смрти, 1227, његов наследник Кублан-кан је један будистички храм пренео у данашњи Пекинг.
И Стаљин се одужио овом граду, спалио га је 1947.
Данас се у Каракоруму школују будистички свештеници и Булат у њему најлакше налази мир, али до њега све ређе стиже због обавеза према деци и изнемоглим родитељима.
-О чему ћутиш? – пита.
-О бубрезима!
-Ако су ти отпали, значи да нису ни ваљали! – смеје се и додаје вотку.
После четири ноћи заспао сам у кревету, у Улан Батору, граду са најнижом просечном дневном температуром на планети.
Састављен од болова и разноразних уједа и отеклина спавао сам као покварени будилник.
И пробудио се мало пре града, где се не жури, који је до девет пуст и мртав.
Стари руски аутомобили и препуњени аутобуси дочекали су ме на улици.
Нова јапанска и корејска возила ишла су за њима и трубела.
Људи благонаклони и весели, због оних косих очију никако да научим када се смеју,а кад љуте што их фотографишем.
Одевени су живописно, корачају као самураји, са округлим капама и шиљатим шеширима, одећа им је махом плава са доста шарениша,а ход састављен од загонетки.
После три спора корака обично убрзају, па застану и наставе по старом.
Скоро сви говоре руски, и воле Русију.
И овде се готово све зове по Џингис-кану, од пива до аеродрома.
На Тргу, поред статуе Сухбарата, који има титулу ослободиоца од кинеских владара, знатижељна Монголка, пита шта ме је то довело у њену земљу.
Ширим руке и показујем на пролазнике и небо.
И машем преко сивих зграда које су поређане као бетонске коцке на непрегледној равници, иза којих су земљани путеви, јурте, и људи који својатају животиње и слободу, и разумеју себе.
Захвалила је осмехом и предложила да погледам Џингисов споменик.
Док је одлазила, сетио сам се Санжхуове приче да Монголи нису навикли да живе у згрдама, да је било покушаја да своје коње и камиле довуку у станове и да живе заједно.
На овом месту су се 1989. догодили протести који су довели до пада комунизма.
Трг је пун голубова и младог света.
Недалеко су и зграде Парламента и Палате културе, испред којих затичем људе са књигом у руци.
Монголија је земља где је неписменост скоро искорењена.
Ћирилицу знају сви Монголи, а тредиционално писмо, такође званично, нешто мање од пола милиона становника.
Смејао сам се Санжхуу када је рекао:- знаш ли да смо ми народ без презимена?
Убедио ме је објашњавајући да сви имају дуга и компликована имена, да то доводи до непријатности и забуна, и власти су одлучиле да свако добије презиме које ће бити његов лични избор.
Обишао сам и зимску палату Богд-кан.
Од миља је зову – Живи Буда!
Окружује је шест храмова у којима су смештени царски поклони и бројне драгоцености.
А прича о цару поетична: јео месо, волео алкохол, и ослепео од сифилиса.
Запамћен је као визионар и националиста!
Када је умро, комунисти су забранили помињање његовог имена, и дела.
После њега није више било будистичких царева.
На манастирском каменом тргу окупљени верници и голубови.
Храну за њих продају у кесицама, за пола долара.
Они који пристижу окрећу барабане, везују шарене траке и обигравају око великог стуба.
Велики Буда, са тачком на челу, урађен у позлати, окружен је тихим појањем, које са додиривањем светих реликвија, представља стожер молитве.
Испред улаза су и дрвени кревети.
Верници прилазе, легну на стомак, испруже руке и змурећи изговарају жеље .
Или обелодањују муку, молећи за помоћ.
На излазу сам налетео на пијаног свештеника.
Стар и избледео придржавао се за ваздух, посртао и кад ми је пао пред ноге, није допустио да му помогнем.
Мало је бауљао, покушао да повраћа, а онда се једвито усправио, склопио шаке и окренуо према светом врху Чингелтеју.
На пијаци Наран Тул Зах, највећој у Монголији, срео сам златозубог Булата.
Ох, како се обрадовао, толико да су ме заболела рамена.
Куповао је лук и пиринач, и у џепу држао флашу са вотком, док су ме продавачице нудиле ђаконијама од кобиљег млека.
На једној тезги продавали су се препарирани орлови, шубаре, капе за соколове, коже од лисице, шамански бубњеви и перје од белих јастребова.
Пијачно гласно ценкање допирало је и до старе Монголке која је седела на картону и продавала лековите траве.
Затражла је да јој додам руку.
Неколико минута је прстима прелазила преко моје шаке, стискала јагодице и после дувања у длан понудила ми фишек млевених цветова, судећи по мирису, од биљака које можда нешто лече, али сигран сам да брзо успављују.
Поготово мене сањивог и уморног, после приче коју сам до јутра причао Јаночки, на нашој београдској веранди.
Слушала је пажљиво и имала само једно питање:
-Које си име дао оној кобили која је хтела да ти поједе капу?
-Дао сам јој моје име, нисам имао ништа друго!

13.07.2017.

Записи са Волге (5)



Пут према Риги је прав и широк, као да је прављен за полетање авиона.
Небо скоро на чеперак од главе!
Кад се гледа из даљине, чини се да шета по асфалту, и застаје поред великих табли.
На свакој је исписан број жртава немачког терора.
Други светски рат је у Русији још увек забавнији од фудбала.
О њему причају сви, од  деце до војних ветерана.
Носиоци медаља за храброст украс су сваког руског града: одлазе у школе, сусрећу се са људима из фабрика.
Њихове фотографије са медаљама постављене су и у забавиштима.
На хауби једног аутомобила, пише – хвала деди за победу!
Напуштамо Себеж, погранични град, пун цариника и млечних производа, плавих капа, има и младежи, а ја руку ставио на чело и бројим кораке непознате девојке.
Она у шортцу, а ја у зимској јакни!
Ласте нас испраћају.
Нагнездиле се у глиненом брду, уз пут.
Ископале гнезда, на стотине их има, ћућоре и кљуцају поред јоргована који тек цвета.
Стижемо до немачког гробља.
Личи на парк.
Уз цесту прислоњено.
Оваква гробља у Русији постоје још у Лењинградској, Новгородској, Волгоградској, Калињинградској и Мурманској области.
Мало ко зна да је у Немачкој сахрањено 767 000 совјетских војника.
За одржавање своји гробаља у иностранству Немци годишње издвајају 25 милиона евра.
По једној причи, земља на којој стојим, где је сад немачко гробље, некада је била градска депонија.
Митја врти главом, млатара рукама, бесан.
-Није тачно, власник земље био је један велики партизан, и ово су му отели преко ноћи, дали му неке ситне паре, и он од туге умро!
Немци су у Себежском реону починили силна зверства.
Убијали децу, старице, палили и мучили.
Жене доводили да им праве бункере и копају ровове.
-Знаш ли колико наших партизана лежи по шумама? Гроб им се не зна! – довикује Митја, док ходам између немачких крстова и читам да овде, наводно, ни један сахрањени није припадао СС дивизији, нити је био члан нацистичке партије.
Били су, тобоже, само војници које је Хитлерова власт обавезала да иду на Источни фронт.
Да беру јагоде?
У првој половини рата, Немци су своје мртве слали у Немачку.
Када се активирао Западни фронт и како се број погинулих увећавао, укопавали су их на местима која су посебно обележавали.
Сваки немачки војник носио је око врата металну плочицу са именом и бројем.
Ово гробље као меморијални комплекс отворено је 8. септембра 2007.
Била је субота, обред освештања обавио је настојатељ католичког храма Свете Тројице из Пскова, Кшиштоф Каролевеки, и лутерански пастир из Москве, Дитрих фон Штернбек.
Четрдесет хиљада немачких војника погинулих на територији Псковског реона овде сад почива.
Једанаест хиљада имена уклесано је у камене споменике.
Остали су – непознати.
Најчешћа година смрти – 1944!
-Да ли је овде долазио Горбачов? – питам Митју.
Он ћути.
И моли да га ништа не питам.

11.07.2017.

Записи са Волге (4)



Владимир Џанибеков је космонаут.
Прво се презивао Крисин, и тек кад је узео женино презиме одлетео је у космос, одакле је донео депресију и пуно научних открића.
Дружи се са Митјом, некад ћуте сатима, после причају о бојама и комунизму, и ретко заједно одлазе у шетњу.
Владимир је двоструки народни херој.
Затиче нас поред језера, првог на које смо наишли из Бороваје.
Гледамо даброве, зубима пресекли дрво које не могу да подигнем, а он пита:-где сте?
Објашњава му Митја рукама, виче у телефон и показује на боршћевик, биљку коју су Американци поклонили Русима за време Хрушчова.
Има је у пољима, поред пута, око кућа, расте свуда где не треба.
Листови јој отровни, а амерички стручњаци је представили као најмлечнију стабљику.
Опет, Џанибеков!
-Добро је кад му се прича, смеје се Митја!
Стижемо у Максимово.
У близини су источници са лековитом водом.
-Добра је за вид и желудац! – говори Сергеј, улази у хладну воду, плива и смеје се, док зимску јакну закопчавам, у сред лета, тужан што сам дошао без рукавица.
Спуштамо се ка Старици и окрећемо ка Бернову.
Твер је на стотињак километара.
Пролазимо старим трговачким путем којим је кнез Андреј Старицки водио војску на Новгород.
Берново мало, улице пусте а столетна стабла као црквени звоници.
Пре него што је постало посед Вулфових, припадало је Калитинину.
Дрвене куће, жуте и плаве, ушушкане, са прозорима од резбарије, десетак таквих проглашено је споменицима архитектуре, подсећају на оне питоме забрађене бабушке, које су за туђу децу увек имале више разумевања.
На крову цркве Успења Пресвете Богородице из седамнаестог века нема птица.
Има ветра.
Крст се нагиње ка сунцу.
Митја прича да је Берново нераскидиво повезано са Пушкином.
Овде је имао пуно пријатеља, у јесењим месецима долазио  код њих, писао и одмарао се од градске вреве и сујете.
У Бернову су настали “Анчар“, “Зимско јутро“, делови “Оњегина“.
На имању деде Ивана Петровича Вулфа расла је и Ана Петровна Керн, тада Аночка Полторацкаја, којој су посвећени чувени стихови – ја помњу чудное мгновение…!
Руска дворјанка, која је у песниковом животу одиграла значајну улогу.
-Вавилонска блудница, Ана Петровна! – тако је Пушкин говорио о њој.
Последњи владалац имања у Бернову био је Николај Михаилович Вулф, у чијој кући је 1935 отворена школа, а у време црвеног Октобра била је комуна.
Вулф и Пушкин су се прво сретали у Михаиловском, давао му је песник да први прочита “Бориса Годунова“,  а кад је намеравао да побегне преко границе 1925, рекао је – рећи ћу да сам слуга Вулфових!
Ана Николаевна Вулф, кћерка Осипове из првог брака, била је заљубљена у Пушкина.
Писала му је нежна писма, у њих задевала ружине латице.
Од песника добила на поклон Бајронов портрет, и он ју је портретисао, и испод цртежа, уместо потписа, ставио број – 235.
То је растојање  у километрима од Москве до Малиникова, где је Осипова скривала кћерку од Пушкина.
Ана се није удавала.
Боловала је од Пушкина и умрла у Тригорском 1875, молећи на самрти своју братаницу, баронесу Вревскују, да спали сву њену преписку са песником.
Дом Вулфових је од 1971. – Пушкинов музеј.
Цветна алеја са језером, потоцима, великом шумом и видиковцем.
Валентину Громову, директорку музеја, затичемо у дворишту.
Нерадни је дан, али она ради.
Толико предусретљивости, топлине и гостопримства поседује само словенска душа.
Још кад је чула да сам из Србије, отворила је врата музеја као што пред најближима отвара своје срце.
О Пушкину говори као о старијем брату.
Показује лустере, диван на којем је спавао, његове књиге, рукописе, и писма примљена од бароница.
Окрепљује ме сећање Алексеја Вулфа кад су он и Пушкин у јануару 1929, по повратку из твреске губерније, на станици играли шах, чекајући да се замене коњи који су им вукли кочије.
У балској дворани, напуњеној сунцем и тишином старинског раштимованог клавира, сенка Пушкиновог цилиндра титра по зиду.
И трчи ка прозору, као што је Ана Николаевна Вулф, удата за сиромашног Дмитрија Капетановича, трчала за својим кћеркама – Маријом, Варваром и Аном.
Све три су биле врло талентоване.
Старија је обожавала клавир, средња сликање, а најмлађа виолину.
Лета су проводиле у Бернову, где им је мајка причала приче дворјана Вулфових, који су били Пушкинови рођаци.
Старија Марија никада није напуштала земљу.
Са супругом је живела у Сухуми, где је радила у музичкој школи.
Ана се у Петербургу 1915 срела са студентом Сјунити Оно.
Имала је тридесет година, завршила Конзарваториј, беснео је рат, а она приређивала хуманитарне концерте и новац слала за рањене војнике.
Публика је волела Ану, а Сјунити био одушевљен умећем младе виолинисткиње.
Јапанска влада је наредила својим грађанима да напусте Русију.
Ана и Сјунити су 24 фебруара 1918 отишли у цркву, венчали се и истог дана возом кренули за Јапан.
Убрзо су добили сина, назвали га Шјунтаро, а православно име -Дмитриј, по руском деди.
Кући га звали – Шунја.
Ани у госте долази сестра Варвара, 1922.
Стижу  године бола: Шјунтаро умире у четрнестој години, изненада, и распада се брак са Оно.
Ана негује добар однос са мужевљевом фамилијом, посебно са породицом млађег брата Ејсуке Оно, који је оженио девојку из угледне породице и са њом добио кћерку – Јоко Оно, коју су још са три године  Ана и Варвара училе да свира клавир и црта, а она их звала – Ана-сан и Варвара-сан!
Тетју Ану, Јоко је обожавала.
После Ленонове смрти схватила је трагику и храброст ове жене.
И не само да је није заборавила, него је пожелела да посети дом где је живела Ана.
-Кад су нам јавили да ће доћи, мислили смо да се шале, али Јоко Оно је дошла у Берново, 2. јула 2007! – прича Валентина Громова.
Гледала је портрете, личне ствари својих тетака, присећала се првих часова цртања.
-Јоко, знаш ли колико у мом врту има бреза? – питала ју је једном Ана.
Јоко није знала.
Ана јој је рекла тачан број, места где се налазе и како изгледају.
Тек кад је отишла у Америку, Јоко Оно је разумела колико је Ана патила за Русијом.