04.11.2017.

Путин одликовао Николића!



Нема снега у Москви, није пуно ни хладно, пријатно вече, и радосно свакако, јер је председник Русије, Владимир Путин, на ревер бившег председника Србије, Томислава Николића, закачио Орден дружбе, којим га је одликовао за “велики лични допринос у јачању стратешког партнерства и пријатељских веза између Русије и Србије“.
У Кремљу је, што је уобичајено за овакве прилике, овој церемонији присуствовале бројне званице.
Томислав Николић је већ на састанку са најуспешнијим српским привредницима из Русије, међу којима су Васо Мићић, Мирко Тица, Веселин Савићевић, Горан Цвијовић, Раде Анђелковић, Мирослав Врбашки, Ђоко Летић, Сава Репић, Десимир Међовић и други.

31.10.2017.


ЉУДИ И ГРАДОВИ

Нова књига Горана Лазовића
Хит - издање СрбоАрта
720 страна, тврд повез, рецензент - Емир Кустурица!
Луксузно издање!
Поруџбенице слати на - srboart011@gmail.com


Фотографија корисника Горан Лазович

20.10.2017.

Душа на раскопчавање



Нема више Драгана Јокића.
Сахрањен је данас, уз јецаје и свеће.
Било је цвећа и другова, и нас који се нисмо видели сто година.
Умро је онај који нас је волео.
Великан српског новинарства.
Прво слово Доброте.
Драган Јокић, по коме се у овој земљи ништа неће звати.
А звали смо га, кад год нам је нешто затребало.
Није био само добар човек.
Био је душа на раскопчавање.

23.09.2017.

ГОРАН ЛАЗОВИЋ И КАРЕН ШАХНАЗАРОВ

Кустурица је частан човек, еталон принципа и храбрости, и други мисле као он, али, он не ћути!


Воли црвено суво вино, и не воли луксузне ресторане.
У њима је увек досадно, каже.
Свако од нас има своју судбину, и све што нам се догодило вероватно је требало да буде тако! – прича ми у свом кабинету у “Мосфилму“.
Помиње Марчела Мастројаниа и њихово дружење у Риму.
Весео и предусретљив, светска филмска звезда, обожава буку и посматрање људи.
Сваког јутра одлази на пливање, пуши љуте цигарете, и верује у снове.
Његов отац је писао говоре Брежњеву, саветовао  Андропова и Горбачова.
Карен Шахназаров има троје деце, двадесетек филмова, најзначајније светске награде, неожењен је, уме са књигама, и женама.
-Ваш “вранац“ је једно од најбољих вина!- каже.
-Удара у срце!
-Кад промаши, удари и у главу!
Лазовић:
Хвала вам на цигаретама, сад се осећам као да сам код персијског краља, чак комотније. Њима је “шах“ била титула а вама је то део презимена…!
Шахназаров:
У мојој породици постоје две линије: једна је руска, по мајци, а друга јерменска, по оцу.
Мајка је из села подно Арзамаса, Солдан се зове, и кад сам био у Њижном Новгороду рекли су ми да је то једно од најстаријих села, основано још у осамнаестом веку. И она је тамо рођена, а деда, који је имао седморо браће,као и сви из тог балтичког краја, 1917-ту дочекао је у флоти, подржавао је совјетску власт. Био је на крстарици “Архангел Гаврило“.
По повратку у село,  доживео је колективизацију.
Али он је дошао читав, неповређен.
Имали су, мајка је причала, велику кућу, и у њој је био смештен сеоски Савет.
Потом се преселио у Москву.
Тих тридесетих година  руски хришћани били су гастарбајтери.
Радио  је на градилишту, и недавно сам застао на Черногрјазанској улици, то је сад престижни део Москве, а некад су тамо биле бараке, земљани пут, баре, и они су ту живели.
Лазовић:
То је део око Сахаровског центра?
Шахназаров:
Јесте, некадашњи раднички крај. И деда је тамо умро, током рата, врло млад, имао је само четрдесет и две године. Узели су га у милицију и одмах отпустили због туберкулозе.
То је породица по мајчиној линији, и сви су били врло демократски настројени, хришћански пролетери, и на њих сам врло поносан.
У том сиромаштву и невољама они су се ослањали једни на друге.
Мајка је имала још три сестре и брата, и са њима је живео и стриц Јура.
Лазовић:
Баба је радила као трамвајџија?
Шахназаров:
Да, после се запослила у пекари. Доносила ми је колаче одатле. Били су врло необични и укусни. И ја сам после покушавао да их пронађем у продавницама, тражио их све док ми мајка није рекла:-нећеш их нигде наћи, те колаче је баба правила само за тебе!
Лазовић:
Један од ваших предака био је пријатељ Наполеона, чак и његов изасланик за посебне задатке, а ваша прабака, по очевој линији, била је из чувене фамилије Пирумових, уз то и сестра генерала Даниела Бек-Пирумова, који је разбио Турке  код чувене Сардарабаде?
Шахназаров:
У једној књизи пише да су преци мог оца основали државу Арцах, тако се у том делу Нагорно Карабаха звала тада једна кнежевина, која је била део Ирана, односно Персијског царства.
Лазовић:
То је четрнаести век?
Шахназаров:
Можда и почетак петнаестог. Уз то, ми смо у сродству и са Флоренским!
Лазовић:
Мислите на Павела Флоренског?
Шахназаров:
Да, читао сам његову аутобиографију и тај знаменити руски филозоф  пише да му је мајка Јерменка из Нагорно Карабаха, и да је њен род Бигљарових  у сродству са Шахназаровим.
Код нас постоје породични папири, тапије, које се преносе са оца на сина, и ја то чувам као реликвију, а тамо у једном делу пише  како се мој предак Мелик Шахназаров обраћа Александру Првом, тадашњем руском цару, с молбом да му овај потврди власништво над земљом.
То је време када је Нагорно Карабах ушао у састав Руског царства.
Лазовић:
Може ли се рећи да су Шахназарови утицали и на капитал породице Нобел?
Шахназаров:
Не сви, само мој прадеда, који је био руководилац код Лудвига Нобела, чија је породица тада живела у Бакуу. Руководио је његовим нафтним пољима, а тај Нобел је био велики капиталиста.
И кад су једном мог прадеду питали:-зашто више волиш унучад него децу? – одговорио је:-зато што су деца капитал, а унучад  камата од тог капитала!
И он је био врло богат. И тројица његове браће, и сестра Арусја, која је студирала у Санкт Петербургу, била је песникиња, звали су је – принцеза!
Стално се налазила у кругу Блока, Баљмонта и Брјусова.
Блок јој је посветио и неколико стихова, и све је било сјајно док није почела Револуција.
Лазовић:
Ваш отац је говорио јерменски?
Шахназаров:
Не, није! Био је чудак, енциклопедијски образован, аристократа по рођењу, “Оњегина“ је знао напамет, Камонса, португалског песника из шеснаестог века такође, а сад многи и не знају да је неко такав постојао. Тај човек је написао “Лузијаду“, велики еп, а књига дебела, и отац ју је научио напамет.
Знао је и Блока, Толстоја је читао, француске писце, и његова душа, осећања и мисли били су аристократски, а тада је живео у Бакуу као сваки совјетски грађанин, врло бедно.
Пришао је Комунистичкој партији, три године часно ратовао и недавно сам пронашао његову војну књижицу.
У њој пише да је био командант извиђачке артиљеријске бригаде, а то значи стално присуство с пешадијом у рову.
Он је годину дана провео у тим каналима.
Сваки човек у рату има своју судбину, уз то отац је био романтик, а сви су они имали по осамнаест – деветнаест година.
Једном сам га питао:-јеси ли убијао Немце?
Затим сам постао старији и мудрији, и све сам разумео, ни ја на таква питања не бих одговарао.
Лазовић:
Шта очеви синовима могу да донесу из рата?
Шахназаров:
Он је ратовање завршио у Источној Пруској. Донео је само један кожни капут, и ја сам био син оца који се вратио из рата.
Лазовић:
Било је деце која су вам завидела?
Шахназаров:
Вероватно, али у тим годинама и не знате шта то значи, па вас то не боли.
Демобилисан је 1947, хтели су да га пошаљу на Војну академију, али он то није желео.
Из Немачке је донео и кутију цигарета. Волео је оперу, и у Бакуу је гледао “Травијату“, где главни јунак пуши на сцени. Тата им је дао те цигарете, нигде их није било, и на следећој представи умало да се главни јунак угуши. Навикао на суво лишће, па кад је запалио праву цигарету није од кашља могао да дође до ваздуха.
Лазовић:
За две године је завршио факултет?
Шахназаров:
Могао је да буде и генерал, али није то било за њега, завршио је међународно право, после тога упућен у Москву, где се на једном плесном матинеу упознао са мајком.
То је све било у реону Пресни, недалеко је факултет, и ресторан “Сидро“, који и данас постоји у Тверској.
То је била кавкаска дружина: Азербејџанци, Јермени и сви су живели лепо и сложно, заједно јели, ишли на плес.
И у том Краснопресненском парку судбина је спојила мог оца и мајку.
Она је у њему видела нешто романтично, имао је локнасту, коврџаву, косу.
Мајка ми је причала, када су једном тако шетали, он јој је говорио неке стихове и скинуо је јакну, а она је видела да његова кошуља нема леђа.
Био је толико сиромашан да је имао само једну кошуљу, стално ју је носио, и леђа од кошуље се поцепала,распала, тако да је морао да носи јакну.
Лазовић:
Мајка, ипак, није погрешила што је одабрала човека с кошуљом без леђа?
Шахназаров:
Исто сам јој рекао, чак и ускликнуо:-извукла си срећну карту!
Моја баба, мајчина мајка, увек велика Рускиња, мислила је да се мајка удала за неверника, и ту је било пуно напетости почетком њиховог брака.
Нису имали ни где да живе, зато сам се ја родио у Краснодару, јер је тамо живела очева сестра.
После су се отац и баба измирили, и међу њима је био предиван однос.
Лазовић:
То значи, опет повратак у ону бараку с почетка приче?
Шахназаров:
У тих осам квадрата живели смо ја, мајка, отац, баба, мамина сестра са мужем и кћерком.
Лазовић:
Данас би то било немогуће, данас је и у четворособном стану тесно за двоје?!
Шахназаров:
Знам, али то је тада био други народ, људи су били другачији. То је био совјетски народ, неважно да ли си Рус, Таџикистанац или нешто треће, то је био народ који је преживео рат, који се радовао животу и за њих је било најважније да  су преживели. И победили!
Огроман оптимизам и невероватно топао однос према деци.
Летео сам једном са оцем у Краснодар, и пилоти су ме увели у кабину, кад сам био на броду морнари су ме уводили у капетанову кабину.
Ти некадашњи ратници имали су невероватно јако осећање повезаности са децом. Гледали су на нас као на цвеће.
Људи су такође били пажљиви једни према другима. Славили смо заједно, сви смо били сиромашни, али смо сви били срећни.
Долазили су нам гости у тај собичак, мама је за те прилике шила хаљине на руке, није се имало пара, и они су плесали уз музику са грамофона.
Лазовић:
Одрастали сте у дворишту?
Шахназаров:
Зато сам порастао више од других. Са пет-шест година ишли смо у шетњу, и родитељи се нису плашили да ћемо се изгубити. Рано сам научио да читам, са три-четири године.
Прво сам читао Толстоја, и наравно да ништа нисам разумео. Мајка је питала оца:-шта ти хоћеш од њега?
Одговарао је:-нећу да буде идиот, мора да чита!
И читао сам у низу руску и западну литературу, све што ми је долазило до руку.
Џек Лондон ми је био омиљен, читао сам и Степанова, Калашњикова, потом Јана, писца историјских романа. Сад су они заборављени, то је време совјетске литературе, оне коју је Горки створио, чак је формирао и Литерарни институт, и одгајио плејаду талентованих писаца.
Лазовић:
Рекли сте ми да вас је мајка лечила причама?
Шахназаров:
Имао сам једанаест година, страшно се разболео, све ме је болело, нисам могао да спавам, ни да једем. То је трајало петнаестак дана. И мајка је тада почела да ми прича приче из свог живота. Ништа занимљивије ни смешније од тога нисам чуо. То је било нешто између Гогоља и Чехова. Све је то радила да бих заборавио бол.
Да би ме мање болело.
Лазовић:
И коначно прелазите у “комуналку“, добијате стан?
Шахназаров:
Сад је то улица Галушкина, и тамо је био биоскоп “Космос“. Гледао сам “Тихи Дон“, и све друго што сам гледао допадало ми се. Гледао сам и дечије филмове, комедије, драме, а “Хамлета“ сам одгледао са четрнаест година.
Лазовић:
“Хамлет“ са Смоктуновским?
Шахназаров:
Јесте, и врло ми се допао. Гледао сам и “Радно село“, то је филм из којег се родио  Алексеј Герман, који је радио као асистент  Венгерова, који је открио тај “петербуршки надреализам“.
У том филму Борисов игра слепог ратника.
Десет копејки коштала је карта, ми смо бежали са часова да то гледамо, затим се појавио Фелини и његов “Пут“, француска “Три мускетара“ и њега сам гледао тридесет и осам пута.
Лазовић:
А “Рубљова“?
Шахназаров:
Гледао сам га у кино-театру “Прогрес“, имао сам тада четрнаест година.
Лазовић:
Шта се то догодило у вашој кући па је мајка одлучила да упише студије глуме? Ви сте тада били десетогодишњак?
Шахназаров:
Породица је била таква, отац је волео позориште, па је и мајка била под тим утиском. То је време чувених педагога , например Аникста, великог шекспиролога, време Бојаџијева. Мајка је ишла на пробе “Хамлета“ који је режирао Љубимов, а Висоцки играо… Било је врло смешно, она је све записивала, чак и оно што је Висоцки у паузама говорио Јурију Петровичу.
Лазовић:
Љубимов и Висоцки су вам долазили у госте?
Шахназаров:
Понекад и пред поноћ. Долазио је и Анатолиј Ефрос, Људмила Целиковска.
Снимао сам Висоцког, и чувам те снимке. И цигарете сам му носио у болницу, волео је оне америчке, отац му је то набављао, и каже :-однеси му ово!
-А где је, Висоцки? –питам.
-У болници!
А болница на крају града. Однесем му цигарете, он кашље, захваљује и гледа негде у небо.Памтим боју његове пиџаме.
Лазовић:
Помагали сте му и да се напије?
Шахназаров:
То је било код нас у стану, он дошао са пробе, Љубимов му забранио да пије, а он ми намигује и каже да уместо воде у чашу сипам вотку кад они не гледају.
И ја тако урадим. Он ми само намигне кад сипам.
После, кад сам завршио режију и кад бисмо се негде срели, питао је:-хоће ли бити нека улога за мене? Нажалост, за то није било времена.
Лазовић:
Желели сте да будете сликар а не режисер?
Шахназаров:
Хтео сам да студирам сликарство, али требала ми је средња уметничка школа. Зато сам отишао на режију. После студија почео сам да радим у “Мосфилму“, две године  био асистент  свом професору Игору Таланкину, а после радио са Георгијем Данилием.
Сасвим неочекивано, постао сам најмлађи директор филмског студија. Саветовао сам се са родитељима да ли  то да прихватим.
Покушај, рекли су. Кад сам дошао на ово место нисам могао да верујем колико је све било уништено.
Нисам знао од чега да кренем, али су ми приоритет били људи који су овде радили. И сви смо запели, и кренули из почетка.
Тешко је сложити се са мном, али и то понекад дониси радост! И корист.
Сећам се, ми на неком филмском фестивалу у Шангају представљамо Русију, имамо филм, слика одлична, али технички квалитет очајан. Да ли верујете да је филм из Северне Кореје био технички боље урађен од нашег?
Прилази ми Оливер Стоун, и каже:-то је тај ваш хваљени филм!
Шта да му одговорим? Ништа!
Али, сад није тако, проблем смо решили, и ово је сад најбољи филмски студио у Европи, па и шире.
Лазовић:
Судбина последњег руског цара Николаја Другог, трагичан крај његове породице, болна је рана и ви сте о томе 1991 направили филм, када се зазирало од ове теме?
Шахназаров:
Филм сам почео да снимам 1990, још у доба Совјетског Савеза.
Изучио сам многа документа, обишао архиве, видео нешто што ни данас није доступно јавности и кренуо са снимањем.
Историја породице Романових  необично је драматична, уосталом као и прича о Марији Стјуарт.
Овим сам само отворио тему, долазе млађи, па нека наставе, а ту има дивног материјала за филмове.
Лазовић:
Шта сад да кажемо за “Матилду“, нико филм још није видео а о њему полемишу и они који имају проблем са граматиком?
Шахназаров:
Да, једни га осуђују, други хвале и мислим да се овде игра на карту бесплатне рекламе.
То је лош симптом за наше друштво.
Лазовић:
Далеко сте од политике а опет словите за Путиновог човека. Учествовали сте и у његовој изборној кампањи. Допада ми се ова фотографија са вашег зида, велики Владимир вам поправља чвор на кравати….?
Шахназаров:
Владимир Владимирович се боље разуме у кравате од мене, притекао ми је мало у помоћ, и остала је та фотографија.
И да знате, за учешће у Путиновој кампањи нисам ништа добио.
Шахназаров је прескуп да би се могао купити.
Лазовић:
Путин је посетио  “Мосфилм“?
Шахназаров:
Јесте, и та посета нас је обрадовала. Причали смо о филму, али то није његова област, и он избегава да даје оцене из области културе.
Лазовић:
Како видите Русију после Путина?
Шахназаров:
Има неколико варијанти, и ни једна ми се не допада.
Путин је довољно паметан и мудар да зна да неће бити вечити председник. Остаће у историји упамћен са добром репутацијом.
Али, Русија није захвална земља, врло је сурова према својим лидерима. Погледајте мало уназад, и све ће вам бити јасно. Такви су и Срби. То је својство, можда и проклетство наших народа, та словенска црта у нашем карактеру којом испољавамо суровост према  владарима.
Лазовић:
Оливер Стон неће радити уметнички филм о Путину, али за улогу великог Владимира  предлаже да то буду Ди Каприо или Ренер?
Шахназаров:
Ако се буде правио такав филм, у главној улози мора бити руски глумац. Ди Каприо јесте велики, али није Рус. Имамо ми Безрукова, Миронова и још пуно сјајних  глумаца.
Путин јесте  велика фигура, али не видим потребу да се о њему снима филм.
Лазовић:
Ово време носи мирис рата. Свет је пун лудака, налазимо се између две епохе – једна се завршила а друга још није почела, чему се можемо надати?
Шахназаров:
Рат је могућ, мање због геополитичких  а више због технолошких и генерацијских разлога. Стасала је генерација која је већ провела велики део живота у виртуелној стварности, и збуњена је спољним светом и реалним животом.
Они не знају шта је нуклеарна експлозија. Сад треба притиснути то неко дугме и уништити њихов виртуелни свет, а не стварну планету.
Запад је  у декаденцији, никако да прихвати да без Русије ништа не може да уради.
Погледајте шта ради лидер Северне Кореје, он се игра са Америком. Има нешто комично у томе, али он је уман, мудар, чак и симпатичан.
Два дана до бомбардовања ваше земље, ја сам био у Београду. Свет се од тада изменио, после тог ужасног преступа, ништа више није исто. И ништа нас више не може изненади.
Лазовић:
Чак ни нова љубав?
Шахназаров:
Можда сте у праву, љубав је велико богатство и без ње би мој живот био досадан.
Не жалим ни за чим, мени је само жао људи који нису спремни да страдају због љубави.
Жене су у мом животу увек имале велику улогу.
Било је и оних које су ми ломиле живот, једној девојци сам после поноћи носио цвеће, али моја главна муза је моја мајка. Без ње се, ја, одрасли човек, претварам у дете које не зна шта да ради.
Лазовић:
Свака од ваших жена је личила на Ану Карењину?
Шахназаров:
Тако сам рекао, свет између мушкарца и жене не само да је сложен него је бескрајан. Покушао сам то да објасним уз помоћ Лава Толстоја, у чијим сам романима препознао неке сцене из свог живота. Он је тако разоткрио женску душу, карактер и пишући о свом односу са Софијом као да је писао о свим женама и свим љубавима.
Лазовић:
Зато сте прихватили да снимите “Ану Карењину“ ?
Шахназаров:
Урадио сам филм и серију, ускоро ће бити београдска премијера, почетком октобра, бићу ваш гост, да сачекамо реакцију публике па да после тога причамо о Ани и Вронском.
Лазовић:
Нисте били на московској премијери Кустуричиног новог филма – “На мелчном путу“?
Шахназаров:
Био сам тада ван Москве, и нисам филм још гледао, мада су ми пријатељи пренели да је Кустурица поново бриљирао. Ја сам његов велики поклоник. Вуди Ален и Гибсон ми се допадају, али Кустурица је испред њих, и далеко од других.
У савременом светском филму његова позиција је врло смела.
Он је пре свега частан човек, еталон принципа и храбрости.
Можда и неки други данас мисле као он, али за разлику од њих, Кустурица не ћути.
Дивим се његовој енергији, понекад се питам – шта тај човек једе, што је старији изгледа све млађе!
Поздравите га, налази ли времена за фудбал?
Лазовић:
Ако вам одговорим, ви ћете ме питати за кога навијам?!
Шахназаров:
Ако радиш у “Мосфилму“ не треба да те занимају ни ЦСКА ни Динамо, само Спартак! То сам гласно рекао запосленима! И надам се да су ме чули. А за кога ви навијате?
Лазовић:
За вашу  Ану Карењину!

16.09.2017.

Дан са Кареном Шахназаровим, и земља у којој живи Кустурица!



Био сам у групи оних који су јуче евакисани са Црвеног трга, после дојава о подметнутом експлозиву.
Без буке и панике, око педесет хиљада Московљана,  следило је  упутства органа реда и специјалних служби.
Кијевска, Казањска и Јарославска железничка станица као трговачки центар ГУМ биле су под посебном присмотром, као и улазне станице метроа.
Анонимни позови о дојавама подметнутих бомби почели су да пристижу од понедељка, прво у западном делу Русије, да би се пренели и на Сибир.
Ставропољ, Омск и бројни уралски градови такође су били мета лажних узбуна.
По изјавама руских обавештајних служби ови позиви – “долазе из Украјине“, и то у данима када Москва обележава 870-ти рођендан, сва украшена, бљештава, препуна туриста и сунца.
После свега што се догодило, Московљани спокојно и мирно улазе у нови дан, на оно што је јуче било као да су заборавили, па ме не чуди питање руских пријатеља да ли ћу за њих навијати ако буду играли у финалу Европског шампионата у кошарци?
-Тамо вас неће бити, једном сте нас већ победили! – одговарам, и подсећам их на обећане мигове који ће нам добро доћи за учвршћење братских односа.
Режисер Алексеј Учитељ и прелепа Наталија Поклонска, депутат Думе, напокон су се срели у Москви.
Разговарали су, вероватно, о Матилди, а  њихов сусрет је овековечен и та фотографија проглашена је – фотографијом дана!
На страну, што се Владимир Путин састао са совјетским и канадским хокејашима, учесницима Суперсерије 72, онима који још увек слове за најбоље на свету!
Најлепши део дана провео сам са Кареном Шахназаровим.
Велики редитељ и велики директор “Москвфилма“, ускоро долази у Београд, на премијеру његове “Ане Карењине“.
Причали смо о филму и вину, и само неколико пута поменули Наталију Поклонску.
Срео сам и Валентина Гафта.
Промовисао је своју нову књигу, штап се не одваја од његових руку, а он још памти српске псовке којим су га научили Бранко Плеша и Љуба Тадић.
Примам и честитке од руских колега за интервју са Патријархом Кирилом.
Не могу да верују, не могу да се начуде.
Они су то покушавали годинама, деценијама, и они то још покушавају узалуд.
Андреј Ванденко, светска новинарска звезда, радује се заједно са мном.
Као и Захар Прилепин, који је пре неколико дана примио Златну медаљу Пушкина, из руку Николаја Бурљајева, а јутрос ми јавља да је добио награду “Александар Невски“.
Сад по њу треба отићи у Санкт Петербург, баш тамо где сутра Вадим Степанцов има велики концерт, и где ће му Тоља Черемних однети српску шљивовицу и ћевапе као рођендански поклон.
Марина Тарковска и Александар Гордон гостили су ме до поноћи.
Причали и Андреју, Марини Влади, о књигама које ће ускоро објавити.
Доћи ће они у Србију, кажу, а за њих то је –  земља у којој живи Кустурица!

09.09.2017.

ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА

У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“  тадашњем Лењинграду.
Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу.
Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена.
Монашки постриг примио је 1960.
И од тада је – Кирил.
Не скрива да је у школу ишао као на Голготу.
Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“
Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је  завршио 1969!
У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије.
Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције.
Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир.
Његово монашко-патријаршијско столовање  одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог.
Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара.
Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове.
Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом.
Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине.
На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“
До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим.
Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част.
И јутрос зовем мајку.
Она сама, она тамо у Бродареву.
Пита:-где си и кад ћеш доћи?“
-У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха!
-Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли!
Лазовић:
 О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу?

Патријарх Кирил: 
О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије.
Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи.
Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу.

Лазовић:
Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби?

Патријарх Кирил:
Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације.
Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа.
Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига.
Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и  власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени.
Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима.
У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама.
Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи.
Лазовић:
Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?

Патријарх Кирил:
Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви»(1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву.
Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.

Лазовић:
Шта Црква може да учини?

Патријарх Кирил:
Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама.
Лазовић:
Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?

Патријарх Кирил:
Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви»(1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву.
Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.

Лазовић:
Шта Црква може да учини?

Патријарх Кирил:
Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама.
Лазовић:
Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?

Патријарх Кирил:
Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви»(1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву.
Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.

Лазовић:
Шта Црква може да учини?

Патријарх Кирил:
Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама.

Лазовић:
Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље?

Патријарх Кирил:
Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека.
Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева.
Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити.
Узмимо, рецимо, друштвене мреже.
Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу.
Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине.
Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о  људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло».
Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал  неограничена слобода.
Рећи ћу вам отворено: овај концепт  негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа  је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција.
Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде.
Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света.
Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове.

Лазовић:
Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући?

Патријарх Кирил:
Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе.
Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и  нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди!
Лазовић:
Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још!
Шта нам је чинити?

Патријарх Кирил:
Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека.
На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих.
Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама  заменити  мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести.
Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине.
Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање.
Лазовић:
Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао?

Патријарх Кирил:
Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18).
Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити.
Лазовић:
Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести?

Патријарх Кирил:
Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди.
Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе.
Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење.

Лазовић:
Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање.
Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ?

Патријарх Кирил:
На монаштву је у свим временима била огромна одговорност.
Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна.
Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући.
Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва.
Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију.
Лазовић:
Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости?

Патријарх Кирил:
Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав.
Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус:«Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње.
Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи  који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага.

Лазовић:
Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите?

Патријарх Кирил:
Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи.
У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности.

Лазовић:
Шта бисте поручили братском српском народу?

Патријарх Кирил:
Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе.
Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово!
Нека је благослов Божији уз српски народ.

Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује!
Горан Лазовић
(Превод са руског Дејана Кокотовић)