11.06.2018.

ГОРАН И ПРИЈАТЕЉИ
Уторак, 12. јун - 19.30 часова 
Градска библиотека ПАНЧЕВО 

Ускоро:
Нови Сад - Градска библиотека 
Сремски Карловци - Митрополија
Добој и Бања Лука
srboart011@gmail.com

09.04.2018.

Љубав с акцентом


За њом се Москва окреће, и боли је уво што има велике уши, у школи су јој тепали –  клемпава!, а она Грузијка, и сва некако од шећера и доброг вина, глумачка звезда, Тинатин Далакишвили, којој су на прошлогодишњем Берлинском фестивалу и бели медведи аплаудирали, живи у Тбилисију и кад хоће себи да удовољи, у свом ресторану, на крају града, ради као кобарица.
Спора  као влашка прича, и стално насмејана, покушава да ми преведе своје име.
-Нека буде – сунчев зрак! – каже.
Холивудске продуценте  отерала је већ у три лепе јесени!
-Не желим да будем светска звезда, желим да останем нормална!
Отац јој је бизнисмен, а мајка – добра вила: – од ње смо ја и сасестра научиле руски, али кад дођем у Москву, и реч љубав изговарам с акцентом.
Гигинешвили јој је  баш у том филму поверио главну улогу.
Ана Меликјан и Тинатин су се случано среле, а после је испало као да су се тражиле годинама.
У Меликјаниним  “Звездама“ Тинатин је бљеснула и освојила све филмске награде, од Одесе до казахстанске Алма-Ате.
Снимила је десетак филмова: у “Квартету“ игра виолинисзкињу из Севостопоља, а у драми “Заложники“  оживљава девојку којој се будућност смеје, док за свој уметнички прапочетак означава Борчхиздеа и његову “Сезону“.
У комедији “Јана и Јанко“  била је толико упечатљива, да су је назвали “најбољим руским антидепресивом“.
-Слобода тела и духа, и вера  у себе, то ме пред собом чини великом. Има глумица које воле славу, и глумица које воле свој посао. Ја припадам овим другим. –  говори.
И хоће кућу негде у предграђу, скромну и ограђену, хоће и брезу у дворишту, велики сто на веранди, да једном: – кад останем сама,  сложим све за чим сам трачала и да се поклоним пред успоменама“.
-Који је најлепши град у Србији? – пита.
-Дрвенград!
-Хтела бих да се пробудим у том граду и можда то буде баш овога лета!

03.04.2018.

ЖАНА ТАЉ, ЋЕРКА МИХАИЛА ТАЉА

Дуго гледам како Кустурица смело брани моралне и духовне принципе које Запад покушава да избрише!


Убијао је цигарете, и пушио три кутије “Кента“ дневно, свирао клавир, говорио седам језика, велемајстор постао у тринаестој години, у математици био толико добар да је бројао до бесконачности, и то два пута, а када је победио Фишера, рекао је:-Боби, ку-ку!, после чега је Боби заплакао.
Био је осми шампион света, тада најмлађи, одиграо више од три  хиљаде турнирских партија, и када му је Спаски казао:- Миша, тако се не игра!, одговорио је:- Знам, али ја тако желим да играм!
Михаил Таљ, шаховски ванземаљац, коме су лекари  говорили да му је преостала још само година живота, преживео је још четрдесет, бежао је из болнице и стизао на турнире, жалећи што у једној партији  не може да оствари бар четири мата.
По Београду се причало да  овај чаробњак из Риге, и Корчнојева ноћна мора, противнике у току партије приморава да замишљају голе жене.
Једном је играо против једанаест најбољих шахиста планете, и то везаних очију, и остварио десет победа.
У Цириху је 1959. играо симултанку на 38 табли, и на крају исписао потезе свих партија, овај шаховски геније, коме је учитељ Саша Кобленц, говорио: – играј, Миша, своју игру!, упоређиван је са Њутном и Теслом, био је човек невероватне меморије и , по казивању Милунке Лазаревић, за ноћ је читао две књиге а “Доктора Живага“ знао напамет.
На београдском Природно-математичком факултету студенти су га питали: – колико је 5 354 помножено са 3 653.
Матирао их је у три секунде, а они га после носили на рукама, док им је он узвраћао:- моја глава је пуна сунчеве светлости!
Миша Таљ је унео метафизику у шах, боем, и уметник у души, пријатељ Висоцког, био је инспирација и великом Сорескуу, који је певао:- ја повлачим један бели дан, он повлачи једну црну ноћ!
Он је дисао шах и није марио за ловорове венце, оне велике, оковратне од којих је један такав Ботвиник дао женама за супу.
Живео је педесетпет година, умро на Видовдан 1992, а месец дана пре тога одиграо је последњу званичну партију.
Његова кћерка Жана,  говори:- тата је само два дана провео у првом разреду, кад су видели шта зна, одмах су га пребацили у трећи!
Лазовић:
Шта Вам је сад пред очима кад помислите на њега?
Таљ:
То је веома тешко објаснити. Он није само испред мојих очију … Чујем тихо куцање на шаховској табли  када се пробудим.
Тата, када је био код куће, а не на турнирима, скоро није устајао од шаховске табле. Могао је паралелно да гледа ТВ, чита, разговара телефоном, грлио ме је, учиио са мном лекције и причао. Чак је понекад и јео на табли. Због тога, онај тихи „тук-тук“, тако топли и пријатни – увек прати моје сећање на њега.
Он је и сада са мном. Стално.
Тата је за мене нека врста нествареног извора топлоте и светлости. То је нешто чврсто, као зид. Непогрешиво … Оно што увек штити, подржава и увек саветује најтачније.
Тата је готово имао дар видовњака.
И уједно, тата је за мене нешто изненађујуће љубазно, мекано, са невероватним смислом за хумор.
Буквално,  зрачио је добротом.
Лазовић:
Ви личите на њега, али ко је данас Жана Таљ?
Таљ:
Никада нисам волела да причам о себи, увек сам била више заинтересована да слушам друге. И пуно сам стидљива,  од детињства још.
Али, ето, вратила  сам се кући, у Русију, након много година живота у Немачкој.
Одвели су ме тамо када сам имала 15 година. Била сам  талентовани млади студент на Конзерваторијуму у Келну.
Признајем да нисам желела да идем тамо. Чак и кад смо мислили да је то само на неколико година, због студија. Једноставно, нисам хтела … срце ми се ломило!
Али, онда је тата умро, моја домовина се распарчала, Летонија је полудела, одузели су нам стан … и тамо нисмо могли да се вратимо. Никоме нисмо требали, ни у Русији а ни у Летонији. И било је врло опасно.
Тата је био за очување  Савеза, а људи који нису одобравали његова гледишта дошли су тада на власт.
Радила  сам шта сам могла и  стекла позоришно и вокално образовање. Завршила сам и полицијску академију и ушла у савезну криминалистичку агенцију. И то из апсолутно идеалистичких разлога – хтела сам да очистим свет од криминалаца. Али, срећом, у последњем тренутку, напустила сам то и кренула другим путем.
Затим сам радила многе послове : била десна руке управника продавнице, радила сам на психијатријској телефонској помоћи, и на крају  отишла у позориште, где сам провела 5 година.
У једном часу, изнашла сам могућност, и вратила  се у Ригу … мислећи да се враћам у родну Ригу.
Али, грдно сам се преварила. Осим мојих родних улица, које сваке године постају прозападне и туђе, у Риги ништа није остало од моје родне Риге.  Наш менталитет је нестао … Западна хладноћа и отуђеност су дошли. И, нажалост, русофобија.
И многи рускоговорећи људи  су се предали такозваном “европејству“.
А 2014. почео је пакао.
Проблеми су настали  због моје проруске позиције, и одлучила сам да  одем у праву домовину, у Русију.
Испоштовала  сам сва правила, према програму повратка сународника. Без предности, без попустљивости, прошла сам кроз сву непријатну, двогодишњу процедуру. И ја сам сада руски држављанин … и  све ово је било вредно таквог тестирања.
Сад  желим да наставити посао који сам започела у Риги.
У Русији сам недавно направила фондацију „Вдохновение„.
Желим да стварам и организујем праве фестивале. Не само шаховске, већ и уметничке.
На крају крајева, тата није био само сјајан шахиста. Био је професор књижевности, филолог, новинар, обожавао је читање, свирао клавир. А за мене је живот  – уметност и креативност, књижевност, новинарство и музика. Поред политике и аналитике . ( смеје се!)
Желим фестивале  за све људе, посебно за младе.  И волела бих да допринесем подизању нивоа културе и образовања млађе генерације. Да, и одраслих.
Можда једном направимо и  школу, а назваћемо је татиним именом,, где ће талентована деца моћи  играти шах и бавити се креативним радом. Можда једном такве фестивале одржим не само у Русији, већ и у пријатељским земљама …
Имам пуно планова, сада сам на почетку, све је врло, врло тешко. Али, верујем … Ја сам  непоправљиви оптимиста.
Лазовић:
Шта је за Вас  све био Миша Таљ?
Таљ:
Тата је за мене био само ПАПА. Невероватан тата. Никад се нисам осјећала  као кћер познатог шахисте, иако сам од раног детињства ишла са њим на све турнире, и тако све док нисам пошла у школу. Али, била сам срећна што имам таквог тату. Јер, тако бринути о мени, с толико љубави, а он тако талентован, то је невероватно. Са њим се  никад нисам осећла као дете, увек смо говорили равноправно. Читали смо заједно, разговарали о свему, чак и о догађајима у свету.
Ми смо се често разумели и без речи …  Један поглед био је довољан да све буде јасно.
Са татом сам чак и боловала, и мени је било само важно да он легне поред мене на софи,  са обавезним новинама у руци, одмах би постала смирена, и престало би све што ме је болело.
Лазовић:   
Његову игру су упоређивали са музиком?
Таљ:
Многи су веровали да је био Моцарт. Неки су га упоређивали са Гершвином.
Али, ја у њему видим Рахмањинова … понекад  је љубазан, тих, инспиративан, тако креативан и изненађујуће леп у потезу. Затим, страствен, напет и непоправљив. И одједном долази тај моћни талас, који је неочекиван за противника  у одлучујућем тренутку.
Али,  његова игра, као и читав његов живот, прожети су Љубављу.
За шах, за забаву … за фигуре. Имао је пун живот, а све то има причу.
Тата је био последњи романтичар … као Рахманинов. После њега, тога  више није било.
Можда није случајно што је Рахманинов био његов омиљени композитор.
Лазовић:
Срби се још сећају великог Таља, дочекивали су га и испраћали као најрођенијег…?!
Таљ:
И тата је волео Србију, веома.
Не бојим се да кажем и да је Србија  за њега била нешто најрођеније. Не само зато што је шах тада био популаран код вас,  већ зато што је отац осетио ту људску топлину, тај срдачни менталитет.
То је била та духовна веза, сродство између вашег народа и мога оца.
Тата је савршено владао српским језиком. Понекад је и код куће говорио српски. Причао ми је неке приче на вашем језику.
И сваки одлазак у Србију за њега је био  одмор и празник.
Мало је вероватно да је у некој другој земљи имао толико пријатеља.
Ви сте, једноставно, такав народ, и вас је немогуће не волети.
Лазовић:
И Кустурица је уплетен у ваше стваралаштво?
Таљ:
Па, пре свега, ја обожавам његов таленат. Одличан је као музичар, као филмски стваралац,  и као глумац … Али, то није све. Кустурицу волим и поштујем највише као човека. Истинит је, храбар, изненађујуће искрен, и – тачан!
Човек с великим словом.
Дуго гледам како смело и отворено брани  моралне и духовне принципе које Запад покушава да избрише. Веома сам импресионирана његовом политичком позицијом, с којом се потпуно слажем. И сматрам да је он невероватно паметан, искрен и  интелигентан човек … са нашим, изворним менталитетом. Уз широку душу има и огромно срце.
У години када је Крим враћен  Русији радила сам шаховски и културни фестивал у Риги. Заиста сам желела да позовем Емира.
Међутим, отворила  сам фестивал одломком из једног његовог филма, то је она сцена где неки људи играју шах током бомбардовања, и тако је све то било стварно, као да се десило ове године. И као да се сада дешава.
Ја сам због овог фестивала имала проблеме политичке природе. Државни  органи су, нажалост, били на страни Запада и нациста. Али, драго ми је да сам то урадила.
Не могу лагати и ћути. И никада то нећу учинити!

31.03.2018.

Кад су сперму над Београдом спуштали бомбама!


Тако је певала Јуна Петровна Мориц, песникиња коју познаје педесет милиона Руса, у доба када су “ГОВ-Натовци“, како је говорила “предвођени Хавијером Адолфовићем- Соланом“  и “Билом-дебилом“ у Србију извозили демократију и бацали бомбе, на којима је писало – Ти још увек желиш да будеш Србин?
Недавно ми је писала, та жена која  је прешла осамдесету, Србољупка, чији су преци у Русију дошли из Шпаније, која никада није била атеиста, а  савременици јој били Висоцки, Ахмадулина и Вознесенски, и подсетила ме на своју “Звезду Сербости“.
Поему је писала савременим уличним руским језиком, питајући  “јелцињовске слуге“ – зар не видите да је рат у Москви а не у Београду?
Србима свеће пали Бог!
Поновила је то и на Тргу републике, подсећајући  да Србија није Моника ( Левински) и “да јој је довољна њена хармоника“.
Чудесна жена, та, Јуна Петровна, која пише ноћу и тада се осећа као поетски телескоп, запиткује:-каквим очима људи виде сан  ако су им очи затворене?
Реч читалац увек пише великим словом!
У људске врлине убраја Живот и Достојанство, и на питање уме ли да зарађује, одговара:- да, умем, зарађујем уважавање и љубав оних који ме читају!
И од тога може да се живи!
-Може ли таленат умрети пре него што умре човек?
-Човек умире, а његов таленат остаје и дуго живи! – одговара  поетеса, која је имала деветнаест година када је  отишла на Арктик, и са ледоломца “Седов“ упознавала Нову Земљу.
Дружила се с тамошњим морнарима, снежним људима и видела други начин живота, без продавница и улица, без биоскопа, живот који је зависио од радости, и тамо је срела Космос у човеку!
-Бити жртва режима, то није мој жанр! – говори, а саксије јој пуне холивудског патриотизма, уз напомену да либерализам и либирали данас у Русији  немају ничег заједничког с правима човека, нити с његовим слободама.
Јуна има сина Димитрија, пуно књига, награду Сахарова, сећање да од 1990 до 2000  није објављивана, и да је избачена с факултета због “нездравог расположења у стваралаштву“.
Педесет милиона Руса данас чита Јуну Петровну.
Госпођу – Мориц!
А у писму које ми је послала – тугованка за људима које смо послали у Хаг!
Поетеса, која се певању учила од Платонова и Томаса Мана, чији је отац по клевети завршио у затвору, баш оне године кад се она родила, и од тортуре почео да слепи, која је преводила Гамзатова, Лорку и Вајдла, и одликована за “мужество“, воле и људи настањени далеко од поезије.
Она ствари зове правим именом.
Нагледала се бомбардованог Београда, и  отишла, одмахујући – Бил-дебил!
Рођена у Кијеву, данас се дружи са својим бољкама и Владимиру Скобцову говори – то је била друга Украјина.
Јуна Мориц, жена која ће једном постати медаља!
Немам је на реверу, али лепо шшто ми је послала писмо.
Да се не заборави, кад су сперму над Београдом спуштали бомбама!

24.03.2018.

Оријана, жена коју сам волео!


-Постоје моменти у животу, када ћутање постаје грех а причање постаје обавеза! – рекла је сестрићу Едуарду отварајући шампањац, који јој је уз цигарете био једина храна, у њеном њујоршком апартману, у 61. улици, где је  писала споро и уживала у откуцајима писаће машине “oliveti“’.
Њујорк је тих дана личио на Лос Анђелес, у којем се, причала је, ништа не креће осим аутомобила, и где ништа не расте осим пластике.
У Тоскани је још трајало лето, а у њеној сеоској породичној кући недалеко од Фиренце, где су некад  сви Фалачиеви, отац Едуардо, мајка Тоска, кћерка анархисте Августа Контињија, сестре Нера и Паола, и стриц Бруно, знали да уживају у фирентинском несланом хлебу и причама издалека, увлачила се тишина.
Силвио Берлускони, онај кога је назвала – идиотом!, послао је авион по Оријану Фалачи, већ изнурену од болести, а она која је тврдила да су Запад и Европа болеснији од ње, тражила је само да се све обави у строгој тајности.
-Умрећу на ногама! – говорила је, подсећајући да је моћ мрзак и нехуман феномен!
Био је петак кад је објављено да је умрла!
Папа Бенедикт XVI, с којим се сретала и причала му о свом атеизму, на вест о Оријаниној смрти  повукао се у Ватиканску капелу и помолио за спас њене душе.
Та жена, која је личила на шешир пун трешања, с поносом је говорила како је њена рођака Илдебранди била оптужена за јерес и жива спаљена, јер је, по оптужби инквизиције, кувала јагњеће месо у време часног поста.
И скоро у тајности, уз пуно цвећа и двадесетак присутних, на гробљу Agli Allori, сахрањена је Оријана Фалачи, у породичној гробници, поред оца, мајке и сестре.
Сви су умрли од рака.
Поред њих је и камени облутак Алекоса Панагулиса, човека кога је волела, песника и политичара.
Када је он погинуо, Оријана је изгубила његово дете које је носила у стомаку.
Са њом су у гроб положене и три жуте руже.
И новине “Каријера дела Сера“.
Франко Зафирели, режисер и десничар, и најслађе љубавно искуство једног фратра, у часу кад се Италија опраштала од Пирандела, признао је да је Оријана била најважнија жена коју је Фиренца имала у прошлом веку.
И на ковчег је спустио свој  “Златни флорин“, који Фалачиева никада није добила, а који се додељује најзначајнијим Фирентинцима.
-Дете моје, настојим да ти објасним да бити мушкарац не значи имати само реп спреда, него значи – бити личност! – писала је Оријана Фалачи нерођеном детету.
И тврдила да се Европа као курва предала султанима.
И сад се више не зове Европа, него – Еурабија.
Жена која није разговарала само са Хитлером и Стаљином, уверена да кад човек одустане од својих принципа и вредности постаје мртав, и да је ислам религија која није ништа произвела осим верника, на самрти је рекла:
-Кроз своје књиге умрећу, надам се, мање него кад умрем!
Била је чак и партизанка, и звала се – Емилија.
У плетеницама је преносила поруке, а у корпи с поврћем бомбе.
Волео сам ту жену, онако како се не воле жене, читао сам је до поноћи, замишљао, почео да је једем, глођем, од њених вијетнамских прича до мог Бродарева није био ни трептај хода, од њених реченица правио сам јутарњу кафу, учио се памћењу и све би то можда престало да је нисам срео једне јесени у Београду.
Успео сам  да јој пружим руку.
Била је то жена коју сам волео.
 И умрла  је на дан кад сам се ја родио!

22.03.2018.

Владимир Скобцов – Србија је моја душа и моја савест!


Деци у украјинским школама дају компот звани – “крв руских младенаца“ – прича Владимир Скобцов, песник и бард, Орфеј Донбаса, како га зове велика Јуна Петровна, уверена да поседује божји дар и језик тајног знања.
Рођен је у Доњецку, бавио се и боксом, тврди да је први пут умро 1974. од једне нечасне љубави, он, који Гогоља и Булгакова сматра најискренијим пријатељима, увек у белој рубашки, с гитаром, налик Пушкину из времена војне с Турцима, јутрос је слушао суседе како се хвале што су живи:
-Јеси ли видео како ми је метак прошао поред главе?
-Мени је прохујао поред ногу. Ти га не би ни осетио, зато ја имам више разлога да славим!
И прича о животу на првој линији фронта, о крви недужних људи, тврдећи да фашизам није у мајдановским клозетима него у главама, сећа се кад су бранили Дебаљцево, кад су гореле куће, јаукале старице, са зидова падале иконе, кад су им укро-нацисти ракетама копали гробове.
И кад су се вратили у Доњецк, из Запорожја му се јавила једна позната песникиња, која га је упитала: – зашто сте нарушили примирје?
-А ја тад нисам знао ни да л ми је глава на рамену, како смо преживели и одбранили Дебаљцево!
Кијевске власти све чине да нацистичку идеју упакују у демократски целофан.
-Сад нам је теже него кад смо ратовали против Немаца. Нама Немци нису ништа, а ово су наша браћа, суседи…! Они нама нуде други идентитет, баш овде где владају руски језик и руска култура, и то чине кукавички, подло, гађају школе и цркве, и хоће да нас приморају да будемо оно што нисмо.
Бог је језик, говорио је Бродски.
Он је Источник наше снаге, али фашисти то не знају.
Зато је Реч моје оружје.
И чуда је чинио Владимир Скобцов да истину о Донбасу сазна свет, посебно онај демократски, који више брине о здрављу виндзорских пудлица  него о деци ове младе Републике, поготово онима којима су гранате однеле руке или ноге.
Направио је велики фестивал – “Бољшој Донбас“!
И долазили су великани руске сцене, од Кобзона до Степанцова, певали су у Доњецку и уметници из Белорусије, Француске, а Скобцов, учесник бројних фестивала ауторске  песме, дипломама које је на њима добио – облепио је тоалет, јер му нису допустили да учествује на Грушинском фестивалу, да истакне заставу ДНР, тврдећи – либерално, да је то неполитичка манифестација.
-Ко сам ја без домовине? – упитао је тада себе. И одговорио тако тихо да су га чули само Јуна Петровна Мориц, читав Доњецк, и неки Срби, које у граду од милион ружа, већ зову – херојима!
-Србија је моја душа и моја савест! – говори ми Скобцов, чије књиге и песме знају напамет и људи из руских возова, онај обични свет који своје муке успављује у најјефтинијим плац-купеима, где се никада не може остати гладан, јер ти људи  без родољубља не иду ни на пијац.
А кад падне ноћ, и кад запуца, небо, каже, постаје злаћано, па крваво, па модро, и док фијучу тако гранате, он гледа у звезде и све је сигурнији да једну никада неће погодити.
Та звезда се зове – Јуна Петровна Мориц, што у преводу значи – Донбас!

14.03.2018.

Родио се, Илија!


Данас је у Београду Рускиња Ксјуша, по презимену Радовић,  у улици Краљице
 Наталије, родила сина.                
Дала му је име  – Илија!
Господине, Мичел, желим Вам срећан лет.
Све чинимо да Вам Бог не врати оно што сте нама дали!

04.03.2018.

Медни Кадирова, Рамзан и подснежници!

Медни Кадирова, Рамзан и подснежници!


-Најлепше звезде на небу назвао бих њеним именом! – каже  Рамзан.
Она му је најдража песма!
-Пуно је волим, али код нас је  неумесно о томе говорити.
Родила је десеторо деце!
Седам кћери и три сина, усвојила још два сирочета, Медни Мусаевна , супруга  чеченског председника Рамзана Кадирова, жена  меког гласа, скромна и умна.
И  није напунила четрдесету.
Упознали су се у школи у селу Центарој.
-Ишао сам да видим где она живи, и гледао да ли ме види! – смешка се Кадиров, чије је презиме узела 1996.
-Имам дивну породицу, здраву децу, вољеног супруга. Срећна сам! – каже Медни.
Кћерке: Ајшат, Хадишат, Хутмат, Путмат, Тобарик, Ашура, и најмлађу Тјшат, и синове Ахмата, Зелимхана и Адама васпитава у традиционалном духу.
Они су од малена учили Куран, чак и кад нису знали да читају, јер су речи памтили по слуху!
-Деца су најлепше цвеће! – додаје, захвална на помоћи свекрве, Ајмани Несиевне, овогодишње добитнице  сверуске награде “Штит и ружа“, која јој  је додељена за бригу о сирочадима и породицама погинулих полицајаца, која  у Чеченији представља симбол добра и милосрђа.
Најстарија кћерка Ајшат студент је чеченског државног универзитета.
Недавно се удала за Рамзановог школског друга, а до свадбе младенци су се познавали само две недеље. Сада живе одвојено, у својој кући.
Млађа  кћерка Хутмат воли животиње. Има фарму оваца, крава и коза.
Синови Кадирових желе да буду професионални спортисти.
Млађани Ахмад познат је већ у боксерском свету. У једном мечу, противника је нокаутирао у четрнаестој секунди.
Медни Кадирова, чеченска жена-загонетка, склона ћутању, која поред матерњег чеченског одлично говори и руски, бави се и хуманитарним радом и често посећује болнице.
Такође, има и модну кућу Firdaws, и дизајнира муслиманску одећу!
Њени производи  су познати не само у Чеченији него и у бројним исламским земљама: уникатни , рађени ручно, уз поштовање муслиманске традиције,   увек су  изазвали велико интересовање, посебно на модним ревијама у Москви.
-Захвалан сам судбини и Свевишњем, што сам нашао своју половину у лику Медни Мусаевне! – говори Кадиров, који је вољеној доносио цвеће, прелепе подснежнике, из високих кавкаских гора, а Медни их још чува.
И дражи су јој од свих дијаманата овога света.
-Испраћала сам га толико пута, каже, не знајући да ли ће се вратити. Нека те чува Свевишњи Алах,  и понављала  – ми ћемо те чекати!
У складу са исламском традицијом, следбеници Рамзана Кадирова у Чеченији већ имају по четири жене.
Лоша демографска ситуација и мањак младих мушкараца увођење полигамије, која је забрањена у Русији, виде као једино решење овог проблема.
Рамзан Кадиров, чувар завета предака, заштитник породице и заговорник забране абортуса, који је за разводе бракова, врло ретке у овој земљи, увео посебну процедуру – породично помирење, о другој жени не размишља.
-Та би морала бити паметнија и лепша , а таква не постоји!
Медни се осмехује и трепери од радости.
Док  у Америци, где хришћанство сматрају сектом, а хомосексуализам демократским достигнећем, чеченске мушкарце називају варварима, људима који не знају за љубав.
Рамзан Кадиров, који никада не улази у очев радни кабинет нити седа на његову столицу, јер се сматра недостојним тога, недалеко од “грозне тврђаве“, како су прво звали Грозни, где су својевремено као војници службовали Љермонтов и Толстој, у граду Аргуну направио је џамију мајци у част.
И то је једна од малобројних џамија у свету са женским именом.
-Ако желиш у Рај, мораш угодити мајци! – каже. Мајка је нешто најсветије, и у Курану пише да је Рај у подножју мајке!
Медни гледа кроз прозор, и као да броји пахуље.
Ћути, а у мислима јој слике из села Джалке, три километра од Гудермеса.
Тамо расту најлепши подснежници.
Најлепши у Чеченији, најнемирнијој земљи Кавказа, којој је Кадиров донео мир.
И донеће их својој вољеној која не личи ни на једну.
Зато је он само њен!

13.01.2018.

ЉУДИ И ГРАДОВИ


Нова књига Горана Лазовића
Хит - издање СрбоАрта
720 страна, тврд повез, рецензент - Емир Кустурица!
Луксузно издање!


Поруџбенице слати на - srboart011@gmail.com

30.12.2017.

www.bastabalkana.com

ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИЈА ЗАХАРОВА

Несхватљиви су покушаји неких европских званичника да балканске државе нахушкају једне на друге


Директорка Департмана за информације и штампу Министарства иностраних послова Руске Федерације Марија Захарова у ексклузивном интервјуу „Искри“ говори о Косову, односима Србије и Русије, НАТО трупама на границама Русије, Хашком трибуналу…
– Искрено се надам да ће Европска унија с поштовањем прихватити жељу Београда да одржи пријатељске односе са Русијом, који се веома динамично развијају и на тај начин манифестују јаке традиционалне везе између наших земаља и народа – каже Марија Захарова.
Српско Косово је наша духовна колевка, која је самопроглашеном независношћу постала албанска република. Међународно право и истина су поново погажени. Срби су прогнани са вековног огњишта, спаљено је на стотине цркава и манастира, а Албанци до данашњег дана ликују над злочинима које су извршили. Има ли наде да ће Косово поново бити наше упркос чињеници да поједине западне силе тврде да је то сада легална и међународно призната држава?
Захарова: Косовски сукоб је трагедија глобалних размера која је довела до погибије хиљада људи и присилила стотине хиљада Срба да напусте своје домове.
Полазимо од тога да је резолуција 1244 Савета безбедности УН од 10.06.1999. једина међународна правна основа за решавање косовског питања која обезбеђује останак ове покрајине у саставу Србије под привременом управом Мисије УН-а. Ми активно предузимамо кораке како би се обезбедило поштовање ове резолуције, дајемо јој адекватну политичку и правну оцену, и бранимо став о нелегитимности признања Косова. Тренутно више од 80 земаља у свету не признаје независност Косова. Узгред речено, број тих држава се повећао – у протеклих неколико месеци су Суринам и Гвинеја Бисао званично повукли раније донете одлуке о признању „државности“ ове покрајине.
Наш став је да се сва спорна питања морају решавати кроз дијалог заинтересованих страна. Подржаћемо оно решење које ће задовољити Београд.
Уколико икада уђемо у Европску унију, како ћемо се, по вашем мишљењу, ми осећати тамо  кад су у њој практично све државе које су нас бомбардовале, убијале нашу децу и обогатиле нас осиромашеним уранијумом?
Захарова: Колико нам је познато, Србија је прогласила приступање ЕУ за свој стратешки циљ. То је суверени избор Београда, који ми у потпуности поштујемо. Судећи по недавном истраживању српског јавног мњења, за сада евроинтеграције подржава релативна већина грађана –  38%,  док је 35% против, а 27% грађана је неодлучно.
Искрено се надамо да ће и Европска унија с поштовањем прихватити жељу Београда да одржи пријатељске односе са Русијом, који се веома динамично развијају и на тај начин манифестују јаке традиционалне везе између наших земаља и народа. За сада, на жалост, то поштовање од стране ЕУ не видимо. Сматрамо неприхватљивим покушаје одређених европских званичника, који, судећи по свему, ништа нису научили на примеру украјинске кризе, да ставе земље балканске регије, укључујући и Србију, пред вештачким избором – „Русија или ЕУ“.
Под већ отрцаном паролом европске солидарности, Брисел покушава да наметне земљама-кандидатима политику  ЕУ о изградњи односа са трећим земљама (која, узгред речено, често се тумачи на различит начин од стране самих држава-чланица ЕУ). Притом се интереси кандидата за улазак у Европску унију, колико можемо да видимо, не узимају у обзир.
Хашки трибунал се ускоро затвара, завршава свој рад. Руска Федерација је дала гаранције за Ратка Младића, али су те гаранције игнорисане. Где је данас међународно право и по чему ће остати упамћен Хашки трибунал о коме се толико говорило?
Захарова:  Током свог мандата Хашки трибунал се није показао као објективан, истински независан и непристрасан орган међународног кривичног правосуђа. Политика Трибунала, усмерена на антисрпско тумачење трагичних догађаја у бившој Југославији деведесетих година прошлог века, не само да није компатибилна са самом идејом међународног кривичног права, већ подстиче тензије и узајамно неповерење у региону.
Током читавог свог постојања Трибунал је показао пристрасан и оптужујући став према осмуњиченима српског порекла. Последњи пример за то је пресуда о доживотној казни затвора изречена 22. новембра бившем главнокомандујућем оружаним снагама Републике Српске Ратку Младићу, која садржи озбиљне недоследности, што доводи у питање доказивост његове кривице у оквиру овог Трибунала.
Забрињавајуће је и занемаривање од стране Трибунала основних права оптужених. У том смислу довољно је подсетити се смрти Слободана Милошевића у затвору Међународног трибунала за бившу Југославију, која још увек изазива многобројна питања. Трибунал је игнорисао и тешко здравствено стање Ратка Младића, одбивши његову молбу за привремено пуштање на слободу ради лечења у Русији, као и пружање одговарајуће медицинске помоћи током изрицања пресуде.
Коначно је дошло време да затворимо ову страницу одлазећег Трибунала, да се сумирају резултати и не дозволи понављање горког искуства под маском међународног правосуђа.
Русија је данас под санкцијама, војници НАТО-а су на вашим границама. Како све то утиче на безбедност Русије?
Захарова: Русија помно прати процес повећања војне групације НАТО-а на својим границама. Северноатлантска алијанса наставља моћну милитаризацију земаља Источне, Југоисточне и Северне Европе које се граниче са Русијом. По такозваном принципу «континуиране ротације» контингенти држава чланица блока размештају се тамо где, у складу са одредбама Оснивачког акта Русија НАТО из 1997,  никада раније нису могли бити и не би требало да буду размештени у толиком броју и у таквим роковима. Реч је о укупно десетак хиљада војника са стотинама комада војне технике и авиона. То је довело до тога да су некада војно мирне регије, као на пример Балтичке земље, за кратко време претворене у праву линију фронта, где становништво активно припремају за одбрану од непостојеће „претње се Истока“.
Додајте овоме и проширење поморских и ваздушних војних активности алијансе на нашим границама, модернизацију постојеће и изградњу нове војне инфраструктуре, модернизацију командног и кадровског система овог блока, повећање обима и интензитета вежби, које се често одржавају по антируском сценарију, као и планове за развој система противракетне одбране САД/НАТО у Европи  у будућности. Покушаји Американаца да постигну војну превласт у супротности су са њиховом раније декларисаном спремношћу да поштују договоре Русије и НАТО о ограничавању распоређивања снага и инфраструктуре на територији нових чланица алијансе. Ова опасност ће се вишекратно увећати у случају да САД изађе из Споразума о ликвидацији ракета малог и средњег домета (РСМД). Имамо ситуацију која ни мало није ружичаста и која не сведочи о одбрамбеним припремама алијансе, већ  напротив – о њеном планском заузимању европског театра војних операција и формирању потенцијала за пројекцију моћи против Русије.
Све ово очигледно погоршава безбедносну ситуацију у Европи, па и везано за оне државе које се данас залажу за распоређивање страних војних снага на својој територији.
Војна активност НАТО-а директно утиче на безбедност наше земље. У таквим околностима Русија је приморана да спроведе неопходан комплекс мера у циљу јачања свог одбрамбеног капацитета и заштите националних интереса. Притом треба посебно напоменути да све ове кораке ми предузимамо на сопственој територији. За разлику од Сједињених Држава и њихових савезника, који врше прегруписавање снага у регије које се граниче са Русијом и врше провокационе војне маневре на нашим границама.
Председник Путин је недавно разговарао са Ердоганом. Ситуација у Сирији је вероватно била централна тема њиховог разговора. Како победити исламски тероризам?
Захарова:    Русија принципијелно не повезује тероризам са било којом религијом. Ми недвосмислено осуђујемо ове  злочиначке активности у свим облицима и испољавањима. Уверени смо да се тероризам може победити само путем истинског обједињавања напора свих држава под окриљем Уједињених нација и поступања строго у складу са нормама и принципима међународног права, искључујући било какве „скривене агенде“ или „дупле стандарде“.

06.12.2017.

ЉУДИ И ГРАДОВИ, Горан Лазовић

LJUDI I GRADOVI, Goran Lazović

Несвакидашња књига ЉУДИ И ГРАДОВИ, исписана на више од седам стотина страна, која је према карактеризацији писца, ГОРАНА ЛАЗОВИЋА,  можда роман, појавила се ових дана, свежа и другачија да остави траг у времену и опомене нас да у дигиталном добу и виртуелним световима постоје живи сусрет и разговори. Путописно-поетска проза причана и писана током вишегодишњих путовања и скитања од Монголије, Париза, Ростова на Дону, Беча, Прага, преко Сибира, Јасне пољане, Вероне, Иркутска, Венеције, Трира, Краснојарска, Кијева, Лавова, Нице, Хабаровска, Краснодара, Минхена, Долгопрудног, Карелије, Темишвара, Констатинова, Истанбула, Санкт Петербурга, све до  Бајкалског језера. У књизи се налазе и Лазовићеви  записи са Волге, доживљаји из села Бороваја, као и писма из Доњецка, приче о Тичјем пољу, Сребреници, Угљевику и московском Божићу.
“Људи и градови” воде нас кроз маштенске и “јестаствене светове”, душевним као и реалним пространствима, дарујући нас, штедро, али као у мимогреду, као да то ни помена вредно није, драгуљ-реченицама.
Ето, читајте и уживајте!
Очи ће вам бити озарене, као и душа, тако штогод нећете наћи на Интернету…то је оно причање крај ватре, у позни сат, лагано, пред озбиљним и мрким људима.
Зашто можда роман? Шта "Људе и градове" чини романом а шта недостаје да то буде?
Моја нова књига је у предворју класичног романа, има доста његових одлика али роман није, мада сам је жанровски крстио да то можда јесте.
Романом је чине људи и догађаји, повезана радња и време кроз које пролазим као учесник и сведок онога о чему пишем, или ми о томе причају: негде је то исповест, неретко само портрет јунака, а најчешће корачање за њима, след њихове судбине, и стално окретање за собом. Отуда и толико лирских минијатура, које повезују време, радњу и људе, па и градове.
На Толстојевом гробу например, у Јасној пољани, у чувеној Долини тишине, наспрам Дрвета љубави, често сам сретао људе који нису ни знали име онога над чијим гробом стоје, али су ту дошли по туристичком програму, као оне две Немице – лезбејке, које описујем у књизи, и када им је речено да су на важном месту, оне су узвратиле – кад смо већ ту, зашто да не направимо селфи?
Ово је књига о овом времену, кад моћници желе да нас увере да је свето све што је грешно, и кад се Рај представља као добро снабдевени супермаркет.
Људи су данас постали толико сами да су заборавили да причају са собом, или то чине толико гласно да нам се чини да разговарају са суседима које не познају.
И добро је што ово није класичан роман, за ту врсту литературе ово време нема времена.
Сад написати и објавити књигу од скоро хиљаду страна равно је покушају самоубиства.
Али, ето, хоћу да верујем, да ће доћи време кад ће људи корачати усправно и кад ће моћи слободно да кажу да не припадају ни једној партији а да буду поштовани, не на основу онога што имају, него, на основу онога шта знају.
Моја књига није за свакога, понајмање за оне који ће њене корице покушати да уклопе са бојом намештаја у спаваћој соби.

Морали сте проћи доста градова и срести пуно људи, колико да би настала књига?
Три године сам писао ову књигу, а колико сам за то време пропутовао најбоље знају моје патике, ове које сам урамио на веранди, које су само у једном месецу прошле више од 12 000 километара. Оне су се скоро распале, зато им не дам да пропадну. Биле су са мном на Бајкалу, тог лета, и у Краснодару и још на пет мора, у Санкт Петербургу, Москви, биле су и у Карелији, на два сата од Северног пола, и оне сад чекају да о њима напишем причу.
Не мора се проћи ни пуно мора ни пуно градова да би се написала оваква књига, али сам је написао, јер сам то желео исто као што сада хоћу да напишем књигу о поклонима које сам добијао на путовањима. Видите, можда несвесно, ја се опет враћам људима и градовима, онима који су ме гостили, јер у овој соби, где сада причамо, део је њихове душе, мириса, овде су и снови које сам тамо негде сањао, неизговорене речи, ево, чувам и медвеђе нокте из Сибира, и кад их дотакнем сетим се Ивана Ивановича из Зикова, који ме је извео на снег и уз хармонику ми казивао Пушкина. Он ми је поклонио комад брезове коре, и ја ћу на њему написати песму о тој ноћи када је Уљана Јаворска пливала по снегу.
Откуд жеља и потреба за живим разговором, сусретом лице у лице и погледом очи у очи у веку свеопште људске отуђености и монолога?
То је можда бољка из детињства, увек сам више волео да слушам него да причам, јер ме је ово друго пуно замарало.
Можда ме и сад због тога боле болести које сам заборавио!
Причи која нема меса не требају моје уши, имам ја у животу пречих ствари, уместо да слушам глупости, лепше се осећам кад гледам фотографије кад сам био на гробу Волође Мајаковског или да поново читам писма Марине Тарковски.
Од лоших прича ме боли желудац, више него од лоших људи.
Међутим, оно што ме плаши, човек је данас заборавио да прича, и кад то ради, свака прича бива обојена неверицом, можда и страхом, и све му се чини да ће му оно што каже ући у биографију које нема.
Зато, тражећи приче, ја сам налазио људе, и одлазио у градове, где сам сретао себе из детињих снова, домаштавао у сваком путопису по неки лик, чак и део радње, и исповедао се својој сабраћи, обично на гробљу, Кафки и Јесењину например, са собом водио неку Соњечку, измаштану од стотину зена, и све то да бих био уверљивији, и да би тај сусрет са неким од саговорника имао драмски набој, такав да читалац осети нечујни подсмех кад књигу испусти из руку.
Данас је човека теско гледати у очи, јер тамо најчешће ниста лепо нема да се види, или има забезекнутости кад му се учини несто добро.
Но, сналазио сам се, и сви људи са којима сам причао унели су ме у неке своје бележнице, јаве се понекад, неки ме зову братом, а неки, попут Сергеја Соломатина, једва чекају да опет дођем на Волгу, да ћутимо заједно.

Је ли сваки сусрет са човеком прича?
Сваки човек је солитер за себе, а ја нисам љубитељ високих зграда, у приземљу се најкомотније осећам, и не марим за поглед из птичје перспективе.
Томе су ме научили велики људи, неке књиге и очеве приче.
Растао сам у Бродареву, тамо су уске улице, и мисао је таква, и кад год бих се вратио са брда које смо звали Насова трешња, отац је питао – шта си видео?
-Ништа! – одговарао сам.
-Онда је добро! Од висине се, сине, глава квари!
Ту истину сам спознао код Јевтушенка, Вознесенског, Дмитрија Данилова, Вадима Степанцова, код Рубанова и других, који су, кад их гледате у квартовима где због њих долази поштар, скоро неприметни, можда обицнији од девојке која ради у продавници новина.
Једноставност је врлина памети, а ономе ко је паметан не пада на памет да изиграва провинцијску библиотекарку, која тугује кад се за њом дзибери не окрећу.
У Вашој књизи је велики број познатих и значајних светских имена, обавијених велом недодирљивости, колико је тешко или лако причати са таквим људима?
Све је ово један велики рингишпил, и кад седнете - нема више скидања!
Они су знали ко су, а ја нисам заборавио због чега ме примају.
Не заслужују они да их поредим  са овим нашим ''интелелектуалцима'', јер се бојим да прича, например, о Канту и печењу тек скинутом с ражња, не заврши у досијеу тајних служби.
За мале људе велики људи имају само једну ману!
Ово је Балкан, успех се не опрашта!
И све што не могу делом, они могу језиком, оним поганим, да понизе, опањкају, да измисле и после полижу све што су попљували.

Прича се да сте Кустуричин човек од поверења и да сте захваљујући њему стигли и до Патријарха Кирила?
Ја сам чуо лепшу причу, да људи који брину о Кустуричиној безбедности брину и о мени, чак ми доносе лимун кад се прехладим. И ја ништа не желим да демантујем, осим тога да лимун не користим.
Како гледате на то што је Кустурица био уз сваку власт у Србији?
Посумњајте бар мало у моје памћење, и проверите која то власт у Србији није била уз Кустурицу, ко то од српских владара није хтео да му се додвори и да буде у његовом друштву?!
Кустурица је мали играч за ове просторе, ако ми не верујете отиђите у руско село Пустошка, име вам све говори. Имао сам тамо књижевно вече, а село је на граници са Белорусијом и Литванијом, и ја питам – да вам још нешто прочитам?, а они – не, други пут, причајте нам сад о Кустурици! У тој руској вукојебини, ти људи знају више о Кустурици него студенти режије у Београду!
Хајде сад, да се запитамо у чему је проблем?
Вероватно у оном пласту сена на Мећавнику, у оној голој ледини, где је сад позорница на којој су наступала најзначајнија светска имена музике и глуме! То је, знате, само никло, преко ноћи, и тај пласт сена је, прича се, једном освануо са руском заставом на врху, а то место  је тако дивно могло да се употреби, да Европа висе не брине о никлу.
Да ли случајно, Кустурица је и рецензент Ваше књиге?
Можда му је то грешка, тешко је мене волети, а јос теже ми опростити што сам уз њега.
Како сте дошли до руског Патријарха ?
Није било тешко, сад ми се чини да то може свако! Било је пуно провера, администрације, печата, и превише чекања. Кад сам изгубио стрпљење, јавили су ми да могу да долетим. И, ето, случајности, на аеродрому сам се срео са Кустурицом, само је питао – откуд ти?

Има ли срећних људи и срећних градова?
Можда има, несрећа се носи а срећа тражи. И кад смо најсрећнији, тражимо још. Зато нам је туга на врату, зато смо ретко своји. Градове чине људи, а људи градове. Једно без другог су сиротиња. То је као и у љубави, увек је добијао онај ко је губио, имао је на крају о чему да прича.
До колико људи и колико градова су до сад стигли Ваши "Људи и градови"?
Не знам докле су дошли моји ЉУДИ И ГРАДОВИ, мени је важно да путују. Ноћас су били у Бољшој театру, јуче у Переделкину, па у Требињу, има их у Смедереву, Београду, Угљевику, Суботици, стигли су и до Мећавника!
Како је Кустурица реаговао?
Био је огорчен, рекао је – књига тек изашла, а већ хит! То, стварно, нема смисла!
Као писац како коментаришете последње одлуке у Хагу?                                               
Правда је достизна и у њу верујем, само ме чуди што се сад не оглашава Борис Тадић.
Ваша књига ће ускоро бити објављена и на руском језику?
И то у преводу великог Игора Товстонога, сјајног човека и великог филолога, и хоћу да је промовишем од Бајкала до Пустошке, а после да седнем у воз и да из Москве одем до Владивостока, трансибирском пругом, да се сретнем са јунацима књиге, да их окупим, као и оне из Монголије, тамо негде око Иркутска, да их загрлим, и кажем – остајте срећно, ја идем даље!

http://www.6yka.com/blogovi/blog/23330/ljudi-i-gradovi-goran-lazovic