13.01.2018.

ЉУДИ И ГРАДОВИ

Нова књига Горана Лазовића
Хит - издање СрбоАрта
720 страна, тврд повез, рецензент - Емир Кустурица!
Луксузно издање!

Поруџбенице слати на - srboart011@gmail.com

Фотографија корисника Горан Лазович

30.12.2017.

www.bastabalkana.com

ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИЈА ЗАХАРОВА

Несхватљиви су покушаји неких европских званичника да балканске државе нахушкају једне на друге


Директорка Департмана за информације и штампу Министарства иностраних послова Руске Федерације Марија Захарова у ексклузивном интервјуу „Искри“ говори о Косову, односима Србије и Русије, НАТО трупама на границама Русије, Хашком трибуналу…
– Искрено се надам да ће Европска унија с поштовањем прихватити жељу Београда да одржи пријатељске односе са Русијом, који се веома динамично развијају и на тај начин манифестују јаке традиционалне везе између наших земаља и народа – каже Марија Захарова.
Српско Косово је наша духовна колевка, која је самопроглашеном независношћу постала албанска република. Међународно право и истина су поново погажени. Срби су прогнани са вековног огњишта, спаљено је на стотине цркава и манастира, а Албанци до данашњег дана ликују над злочинима које су извршили. Има ли наде да ће Косово поново бити наше упркос чињеници да поједине западне силе тврде да је то сада легална и међународно призната држава?
Захарова: Косовски сукоб је трагедија глобалних размера која је довела до погибије хиљада људи и присилила стотине хиљада Срба да напусте своје домове.
Полазимо од тога да је резолуција 1244 Савета безбедности УН од 10.06.1999. једина међународна правна основа за решавање косовског питања која обезбеђује останак ове покрајине у саставу Србије под привременом управом Мисије УН-а. Ми активно предузимамо кораке како би се обезбедило поштовање ове резолуције, дајемо јој адекватну политичку и правну оцену, и бранимо став о нелегитимности признања Косова. Тренутно више од 80 земаља у свету не признаје независност Косова. Узгред речено, број тих држава се повећао – у протеклих неколико месеци су Суринам и Гвинеја Бисао званично повукли раније донете одлуке о признању „државности“ ове покрајине.
Наш став је да се сва спорна питања морају решавати кроз дијалог заинтересованих страна. Подржаћемо оно решење које ће задовољити Београд.
Уколико икада уђемо у Европску унију, како ћемо се, по вашем мишљењу, ми осећати тамо  кад су у њој практично све државе које су нас бомбардовале, убијале нашу децу и обогатиле нас осиромашеним уранијумом?
Захарова: Колико нам је познато, Србија је прогласила приступање ЕУ за свој стратешки циљ. То је суверени избор Београда, који ми у потпуности поштујемо. Судећи по недавном истраживању српског јавног мњења, за сада евроинтеграције подржава релативна већина грађана –  38%,  док је 35% против, а 27% грађана је неодлучно.
Искрено се надамо да ће и Европска унија с поштовањем прихватити жељу Београда да одржи пријатељске односе са Русијом, који се веома динамично развијају и на тај начин манифестују јаке традиционалне везе између наших земаља и народа. За сада, на жалост, то поштовање од стране ЕУ не видимо. Сматрамо неприхватљивим покушаје одређених европских званичника, који, судећи по свему, ништа нису научили на примеру украјинске кризе, да ставе земље балканске регије, укључујући и Србију, пред вештачким избором – „Русија или ЕУ“.
Под већ отрцаном паролом европске солидарности, Брисел покушава да наметне земљама-кандидатима политику  ЕУ о изградњи односа са трећим земљама (која, узгред речено, често се тумачи на различит начин од стране самих држава-чланица ЕУ). Притом се интереси кандидата за улазак у Европску унију, колико можемо да видимо, не узимају у обзир.
Хашки трибунал се ускоро затвара, завршава свој рад. Руска Федерација је дала гаранције за Ратка Младића, али су те гаранције игнорисане. Где је данас међународно право и по чему ће остати упамћен Хашки трибунал о коме се толико говорило?
Захарова:  Током свог мандата Хашки трибунал се није показао као објективан, истински независан и непристрасан орган међународног кривичног правосуђа. Политика Трибунала, усмерена на антисрпско тумачење трагичних догађаја у бившој Југославији деведесетих година прошлог века, не само да није компатибилна са самом идејом међународног кривичног права, већ подстиче тензије и узајамно неповерење у региону.
Током читавог свог постојања Трибунал је показао пристрасан и оптужујући став према осмуњиченима српског порекла. Последњи пример за то је пресуда о доживотној казни затвора изречена 22. новембра бившем главнокомандујућем оружаним снагама Републике Српске Ратку Младићу, која садржи озбиљне недоследности, што доводи у питање доказивост његове кривице у оквиру овог Трибунала.
Забрињавајуће је и занемаривање од стране Трибунала основних права оптужених. У том смислу довољно је подсетити се смрти Слободана Милошевића у затвору Међународног трибунала за бившу Југославију, која још увек изазива многобројна питања. Трибунал је игнорисао и тешко здравствено стање Ратка Младића, одбивши његову молбу за привремено пуштање на слободу ради лечења у Русији, као и пружање одговарајуће медицинске помоћи током изрицања пресуде.
Коначно је дошло време да затворимо ову страницу одлазећег Трибунала, да се сумирају резултати и не дозволи понављање горког искуства под маском међународног правосуђа.
Русија је данас под санкцијама, војници НАТО-а су на вашим границама. Како све то утиче на безбедност Русије?
Захарова: Русија помно прати процес повећања војне групације НАТО-а на својим границама. Северноатлантска алијанса наставља моћну милитаризацију земаља Источне, Југоисточне и Северне Европе које се граниче са Русијом. По такозваном принципу «континуиране ротације» контингенти држава чланица блока размештају се тамо где, у складу са одредбама Оснивачког акта Русија НАТО из 1997,  никада раније нису могли бити и не би требало да буду размештени у толиком броју и у таквим роковима. Реч је о укупно десетак хиљада војника са стотинама комада војне технике и авиона. То је довело до тога да су некада војно мирне регије, као на пример Балтичке земље, за кратко време претворене у праву линију фронта, где становништво активно припремају за одбрану од непостојеће „претње се Истока“.
Додајте овоме и проширење поморских и ваздушних војних активности алијансе на нашим границама, модернизацију постојеће и изградњу нове војне инфраструктуре, модернизацију командног и кадровског система овог блока, повећање обима и интензитета вежби, које се често одржавају по антируском сценарију, као и планове за развој система противракетне одбране САД/НАТО у Европи  у будућности. Покушаји Американаца да постигну војну превласт у супротности су са њиховом раније декларисаном спремношћу да поштују договоре Русије и НАТО о ограничавању распоређивања снага и инфраструктуре на територији нових чланица алијансе. Ова опасност ће се вишекратно увећати у случају да САД изађе из Споразума о ликвидацији ракета малог и средњег домета (РСМД). Имамо ситуацију која ни мало није ружичаста и која не сведочи о одбрамбеним припремама алијансе, већ  напротив – о њеном планском заузимању европског театра војних операција и формирању потенцијала за пројекцију моћи против Русије.
Све ово очигледно погоршава безбедносну ситуацију у Европи, па и везано за оне државе које се данас залажу за распоређивање страних војних снага на својој територији.
Војна активност НАТО-а директно утиче на безбедност наше земље. У таквим околностима Русија је приморана да спроведе неопходан комплекс мера у циљу јачања свог одбрамбеног капацитета и заштите националних интереса. Притом треба посебно напоменути да све ове кораке ми предузимамо на сопственој територији. За разлику од Сједињених Држава и њихових савезника, који врше прегруписавање снага у регије које се граниче са Русијом и врше провокационе војне маневре на нашим границама.
Председник Путин је недавно разговарао са Ердоганом. Ситуација у Сирији је вероватно била централна тема њиховог разговора. Како победити исламски тероризам?
Захарова:    Русија принципијелно не повезује тероризам са било којом религијом. Ми недвосмислено осуђујемо ове  злочиначке активности у свим облицима и испољавањима. Уверени смо да се тероризам може победити само путем истинског обједињавања напора свих држава под окриљем Уједињених нација и поступања строго у складу са нормама и принципима међународног права, искључујући било какве „скривене агенде“ или „дупле стандарде“.

06.12.2017.

ЉУДИ И ГРАДОВИ, Горан Лазовић

LJUDI I GRADOVI, Goran Lazović

Несвакидашња књига ЉУДИ И ГРАДОВИ, исписана на више од седам стотина страна, која је према карактеризацији писца, ГОРАНА ЛАЗОВИЋА,  можда роман, појавила се ових дана, свежа и другачија да остави траг у времену и опомене нас да у дигиталном добу и виртуелним световима постоје живи сусрет и разговори. Путописно-поетска проза причана и писана током вишегодишњих путовања и скитања од Монголије, Париза, Ростова на Дону, Беча, Прага, преко Сибира, Јасне пољане, Вероне, Иркутска, Венеције, Трира, Краснојарска, Кијева, Лавова, Нице, Хабаровска, Краснодара, Минхена, Долгопрудног, Карелије, Темишвара, Констатинова, Истанбула, Санкт Петербурга, све до  Бајкалског језера. У књизи се налазе и Лазовићеви  записи са Волге, доживљаји из села Бороваја, као и писма из Доњецка, приче о Тичјем пољу, Сребреници, Угљевику и московском Божићу.
“Људи и градови” воде нас кроз маштенске и “јестаствене светове”, душевним као и реалним пространствима, дарујући нас, штедро, али као у мимогреду, као да то ни помена вредно није, драгуљ-реченицама.
Ето, читајте и уживајте!
Очи ће вам бити озарене, као и душа, тако штогод нећете наћи на Интернету…то је оно причање крај ватре, у позни сат, лагано, пред озбиљним и мрким људима.
Зашто можда роман? Шта "Људе и градове" чини романом а шта недостаје да то буде?
Моја нова књига је у предворју класичног романа, има доста његових одлика али роман није, мада сам је жанровски крстио да то можда јесте.
Романом је чине људи и догађаји, повезана радња и време кроз које пролазим као учесник и сведок онога о чему пишем, или ми о томе причају: негде је то исповест, неретко само портрет јунака, а најчешће корачање за њима, след њихове судбине, и стално окретање за собом. Отуда и толико лирских минијатура, које повезују време, радњу и људе, па и градове.
На Толстојевом гробу например, у Јасној пољани, у чувеној Долини тишине, наспрам Дрвета љубави, често сам сретао људе који нису ни знали име онога над чијим гробом стоје, али су ту дошли по туристичком програму, као оне две Немице – лезбејке, које описујем у књизи, и када им је речено да су на важном месту, оне су узвратиле – кад смо већ ту, зашто да не направимо селфи?
Ово је књига о овом времену, кад моћници желе да нас увере да је свето све што је грешно, и кад се Рај представља као добро снабдевени супермаркет.
Људи су данас постали толико сами да су заборавили да причају са собом, или то чине толико гласно да нам се чини да разговарају са суседима које не познају.
И добро је што ово није класичан роман, за ту врсту литературе ово време нема времена.
Сад написати и објавити књигу од скоро хиљаду страна равно је покушају самоубиства.
Али, ето, хоћу да верујем, да ће доћи време кад ће људи корачати усправно и кад ће моћи слободно да кажу да не припадају ни једној партији а да буду поштовани, не на основу онога што имају, него, на основу онога шта знају.
Моја књига није за свакога, понајмање за оне који ће њене корице покушати да уклопе са бојом намештаја у спаваћој соби.

Морали сте проћи доста градова и срести пуно људи, колико да би настала књига?
Три године сам писао ову књигу, а колико сам за то време пропутовао најбоље знају моје патике, ове које сам урамио на веранди, које су само у једном месецу прошле више од 12 000 километара. Оне су се скоро распале, зато им не дам да пропадну. Биле су са мном на Бајкалу, тог лета, и у Краснодару и још на пет мора, у Санкт Петербургу, Москви, биле су и у Карелији, на два сата од Северног пола, и оне сад чекају да о њима напишем причу.
Не мора се проћи ни пуно мора ни пуно градова да би се написала оваква књига, али сам је написао, јер сам то желео исто као што сада хоћу да напишем књигу о поклонима које сам добијао на путовањима. Видите, можда несвесно, ја се опет враћам људима и градовима, онима који су ме гостили, јер у овој соби, где сада причамо, део је њихове душе, мириса, овде су и снови које сам тамо негде сањао, неизговорене речи, ево, чувам и медвеђе нокте из Сибира, и кад их дотакнем сетим се Ивана Ивановича из Зикова, који ме је извео на снег и уз хармонику ми казивао Пушкина. Он ми је поклонио комад брезове коре, и ја ћу на њему написати песму о тој ноћи када је Уљана Јаворска пливала по снегу.
Откуд жеља и потреба за живим разговором, сусретом лице у лице и погледом очи у очи у веку свеопште људске отуђености и монолога?
То је можда бољка из детињства, увек сам више волео да слушам него да причам, јер ме је ово друго пуно замарало.
Можда ме и сад због тога боле болести које сам заборавио!
Причи која нема меса не требају моје уши, имам ја у животу пречих ствари, уместо да слушам глупости, лепше се осећам кад гледам фотографије кад сам био на гробу Волође Мајаковског или да поново читам писма Марине Тарковски.
Од лоших прича ме боли желудац, више него од лоших људи.
Међутим, оно што ме плаши, човек је данас заборавио да прича, и кад то ради, свака прича бива обојена неверицом, можда и страхом, и све му се чини да ће му оно што каже ући у биографију које нема.
Зато, тражећи приче, ја сам налазио људе, и одлазио у градове, где сам сретао себе из детињих снова, домаштавао у сваком путопису по неки лик, чак и део радње, и исповедао се својој сабраћи, обично на гробљу, Кафки и Јесењину например, са собом водио неку Соњечку, измаштану од стотину зена, и све то да бих био уверљивији, и да би тај сусрет са неким од саговорника имао драмски набој, такав да читалац осети нечујни подсмех кад књигу испусти из руку.
Данас је човека теско гледати у очи, јер тамо најчешће ниста лепо нема да се види, или има забезекнутости кад му се учини несто добро.
Но, сналазио сам се, и сви људи са којима сам причао унели су ме у неке своје бележнице, јаве се понекад, неки ме зову братом, а неки, попут Сергеја Соломатина, једва чекају да опет дођем на Волгу, да ћутимо заједно.

Је ли сваки сусрет са човеком прича?
Сваки човек је солитер за себе, а ја нисам љубитељ високих зграда, у приземљу се најкомотније осећам, и не марим за поглед из птичје перспективе.
Томе су ме научили велики људи, неке књиге и очеве приче.
Растао сам у Бродареву, тамо су уске улице, и мисао је таква, и кад год бих се вратио са брда које смо звали Насова трешња, отац је питао – шта си видео?
-Ништа! – одговарао сам.
-Онда је добро! Од висине се, сине, глава квари!
Ту истину сам спознао код Јевтушенка, Вознесенског, Дмитрија Данилова, Вадима Степанцова, код Рубанова и других, који су, кад их гледате у квартовима где због њих долази поштар, скоро неприметни, можда обицнији од девојке која ради у продавници новина.
Једноставност је врлина памети, а ономе ко је паметан не пада на памет да изиграва провинцијску библиотекарку, која тугује кад се за њом дзибери не окрећу.
У Вашој књизи је велики број познатих и значајних светских имена, обавијених велом недодирљивости, колико је тешко или лако причати са таквим људима?
Све је ово један велики рингишпил, и кад седнете - нема више скидања!
Они су знали ко су, а ја нисам заборавио због чега ме примају.
Не заслужују они да их поредим  са овим нашим ''интелелектуалцима'', јер се бојим да прича, например, о Канту и печењу тек скинутом с ражња, не заврши у досијеу тајних служби.
За мале људе велики људи имају само једну ману!
Ово је Балкан, успех се не опрашта!
И све што не могу делом, они могу језиком, оним поганим, да понизе, опањкају, да измисле и после полижу све што су попљували.

Прича се да сте Кустуричин човек од поверења и да сте захваљујући њему стигли и до Патријарха Кирила?
Ја сам чуо лепшу причу, да људи који брину о Кустуричиној безбедности брину и о мени, чак ми доносе лимун кад се прехладим. И ја ништа не желим да демантујем, осим тога да лимун не користим.
Како гледате на то што је Кустурица био уз сваку власт у Србији?
Посумњајте бар мало у моје памћење, и проверите која то власт у Србији није била уз Кустурицу, ко то од српских владара није хтео да му се додвори и да буде у његовом друштву?!
Кустурица је мали играч за ове просторе, ако ми не верујете отиђите у руско село Пустошка, име вам све говори. Имао сам тамо књижевно вече, а село је на граници са Белорусијом и Литванијом, и ја питам – да вам још нешто прочитам?, а они – не, други пут, причајте нам сад о Кустурици! У тој руској вукојебини, ти људи знају више о Кустурици него студенти режије у Београду!
Хајде сад, да се запитамо у чему је проблем?
Вероватно у оном пласту сена на Мећавнику, у оној голој ледини, где је сад позорница на којој су наступала најзначајнија светска имена музике и глуме! То је, знате, само никло, преко ноћи, и тај пласт сена је, прича се, једном освануо са руском заставом на врху, а то место  је тако дивно могло да се употреби, да Европа висе не брине о никлу.
Да ли случајно, Кустурица је и рецензент Ваше књиге?
Можда му је то грешка, тешко је мене волети, а јос теже ми опростити што сам уз њега.
Како сте дошли до руског Патријарха ?
Није било тешко, сад ми се чини да то може свако! Било је пуно провера, администрације, печата, и превише чекања. Кад сам изгубио стрпљење, јавили су ми да могу да долетим. И, ето, случајности, на аеродрому сам се срео са Кустурицом, само је питао – откуд ти?

Има ли срећних људи и срећних градова?
Можда има, несрећа се носи а срећа тражи. И кад смо најсрећнији, тражимо још. Зато нам је туга на врату, зато смо ретко своји. Градове чине људи, а људи градове. Једно без другог су сиротиња. То је као и у љубави, увек је добијао онај ко је губио, имао је на крају о чему да прича.
До колико људи и колико градова су до сад стигли Ваши "Људи и градови"?
Не знам докле су дошли моји ЉУДИ И ГРАДОВИ, мени је важно да путују. Ноћас су били у Бољшој театру, јуче у Переделкину, па у Требињу, има их у Смедереву, Београду, Угљевику, Суботици, стигли су и до Мећавника!
Како је Кустурица реаговао?
Био је огорчен, рекао је – књига тек изашла, а већ хит! То, стварно, нема смисла!
Као писац како коментаришете последње одлуке у Хагу?                                               
Правда је достизна и у њу верујем, само ме чуди што се сад не оглашава Борис Тадић.
Ваша књига ће ускоро бити објављена и на руском језику?
И то у преводу великог Игора Товстонога, сјајног човека и великог филолога, и хоћу да је промовишем од Бајкала до Пустошке, а после да седнем у воз и да из Москве одем до Владивостока, трансибирском пругом, да се сретнем са јунацима књиге, да их окупим, као и оне из Монголије, тамо негде око Иркутска, да их загрлим, и кажем – остајте срећно, ја идем даље!

http://www.6yka.com/blogovi/blog/23330/ljudi-i-gradovi-goran-lazovic

04.11.2017.

Путин одликовао Николића!



Нема снега у Москви, није пуно ни хладно, пријатно вече, и радосно свакако, јер је председник Русије, Владимир Путин, на ревер бившег председника Србије, Томислава Николића, закачио Орден дружбе, којим га је одликовао за “велики лични допринос у јачању стратешког партнерства и пријатељских веза између Русије и Србије“.
У Кремљу је, што је уобичајено за овакве прилике, овој церемонији присуствовале бројне званице.
Томислав Николић је већ на састанку са најуспешнијим српским привредницима из Русије, међу којима су Васо Мићић, Мирко Тица, Веселин Савићевић, Горан Цвијовић, Раде Анђелковић, Мирослав Врбашки, Ђоко Летић, Сава Репић, Десимир Међовић и други.

31.10.2017.


ЉУДИ И ГРАДОВИ

Нова књига Горана Лазовића

Хит - издање СрбоАрта
720 страна, тврд повез, рецензент - Емир Кустурица!
Луксузно издање!
Поруџбенице слати на - srboart011@gmail.com


Фотографија корисника Горан Лазович

20.10.2017.

Душа на раскопчавање




Нема више Драгана Јокића.
Сахрањен је данас, уз јецаје и свеће.
Било је цвећа и другова, и нас који се нисмо видели сто година.
Умро је онај који нас је волео.
Великан српског новинарства.
Прво слово Доброте.
Драган Јокић, по коме се у овој земљи ништа неће звати.
А звали смо га, кад год нам је нешто затребало.
Није био само добар човек.
Био је душа на раскопчавање.

23.09.2017.

ГОРАН ЛАЗОВИЋ И КАРЕН ШАХНАЗАРОВ

Кустурица је частан човек, еталон принципа и храбрости, и други мисле као он, али, он не ћути!


Воли црвено суво вино, и не воли луксузне ресторане.
У њима је увек досадно, каже.
Свако од нас има своју судбину, и све што нам се догодило вероватно је требало да буде тако! – прича ми у свом кабинету у “Мосфилму“.
Помиње Марчела Мастројаниа и њихово дружење у Риму.
Весео и предусретљив, светска филмска звезда, обожава буку и посматрање људи.
Сваког јутра одлази на пливање, пуши љуте цигарете, и верује у снове.
Његов отац је писао говоре Брежњеву, саветовао  Андропова и Горбачова.
Карен Шахназаров има троје деце, двадесетек филмова, најзначајније светске награде, неожењен је, уме са књигама, и женама.
-Ваш “вранац“ је једно од најбољих вина!- каже.
-Удара у срце!
-Кад промаши, удари и у главу!
Лазовић:
Хвала вам на цигаретама, сад се осећам као да сам код персијског краља, чак комотније. Њима је “шах“ била титула а вама је то део презимена…!
Шахназаров:
У мојој породици постоје две линије: једна је руска, по мајци, а друга јерменска, по оцу.
Мајка је из села подно Арзамаса, Солдан се зове, и кад сам био у Њижном Новгороду рекли су ми да је то једно од најстаријих села, основано још у осамнаестом веку. И она је тамо рођена, а деда, који је имао седморо браће,као и сви из тог балтичког краја, 1917-ту дочекао је у флоти, подржавао је совјетску власт. Био је на крстарици “Архангел Гаврило“.
По повратку у село,  доживео је колективизацију.
Али он је дошао читав, неповређен.
Имали су, мајка је причала, велику кућу, и у њој је био смештен сеоски Савет.
Потом се преселио у Москву.
Тих тридесетих година  руски хришћани били су гастарбајтери.
Радио  је на градилишту, и недавно сам застао на Черногрјазанској улици, то је сад престижни део Москве, а некад су тамо биле бараке, земљани пут, баре, и они су ту живели.
Лазовић:
То је део око Сахаровског центра?
Шахназаров:
Јесте, некадашњи раднички крај. И деда је тамо умро, током рата, врло млад, имао је само четрдесет и две године. Узели су га у милицију и одмах отпустили због туберкулозе.
То је породица по мајчиној линији, и сви су били врло демократски настројени, хришћански пролетери, и на њих сам врло поносан.
У том сиромаштву и невољама они су се ослањали једни на друге.
Мајка је имала још три сестре и брата, и са њима је живео и стриц Јура.
Лазовић:
Баба је радила као трамвајџија?
Шахназаров:
Да, после се запослила у пекари. Доносила ми је колаче одатле. Били су врло необични и укусни. И ја сам после покушавао да их пронађем у продавницама, тражио их све док ми мајка није рекла:-нећеш их нигде наћи, те колаче је баба правила само за тебе!
Лазовић:
Један од ваших предака био је пријатељ Наполеона, чак и његов изасланик за посебне задатке, а ваша прабака, по очевој линији, била је из чувене фамилије Пирумових, уз то и сестра генерала Даниела Бек-Пирумова, који је разбио Турке  код чувене Сардарабаде?
Шахназаров:
У једној књизи пише да су преци мог оца основали државу Арцах, тако се у том делу Нагорно Карабаха звала тада једна кнежевина, која је била део Ирана, односно Персијског царства.
Лазовић:
То је четрнаести век?
Шахназаров:
Можда и почетак петнаестог. Уз то, ми смо у сродству и са Флоренским!
Лазовић:
Мислите на Павела Флоренског?
Шахназаров:
Да, читао сам његову аутобиографију и тај знаменити руски филозоф  пише да му је мајка Јерменка из Нагорно Карабаха, и да је њен род Бигљарових  у сродству са Шахназаровим.
Код нас постоје породични папири, тапије, које се преносе са оца на сина, и ја то чувам као реликвију, а тамо у једном делу пише  како се мој предак Мелик Шахназаров обраћа Александру Првом, тадашњем руском цару, с молбом да му овај потврди власништво над земљом.
То је време када је Нагорно Карабах ушао у састав Руског царства.
Лазовић:
Може ли се рећи да су Шахназарови утицали и на капитал породице Нобел?
Шахназаров:
Не сви, само мој прадеда, који је био руководилац код Лудвига Нобела, чија је породица тада живела у Бакуу. Руководио је његовим нафтним пољима, а тај Нобел је био велики капиталиста.
И кад су једном мог прадеду питали:-зашто више волиш унучад него децу? – одговорио је:-зато што су деца капитал, а унучад  камата од тог капитала!
И он је био врло богат. И тројица његове браће, и сестра Арусја, која је студирала у Санкт Петербургу, била је песникиња, звали су је – принцеза!
Стално се налазила у кругу Блока, Баљмонта и Брјусова.
Блок јој је посветио и неколико стихова, и све је било сјајно док није почела Револуција.
Лазовић:
Ваш отац је говорио јерменски?
Шахназаров:
Не, није! Био је чудак, енциклопедијски образован, аристократа по рођењу, “Оњегина“ је знао напамет, Камонса, португалског песника из шеснаестог века такође, а сад многи и не знају да је неко такав постојао. Тај човек је написао “Лузијаду“, велики еп, а књига дебела, и отац ју је научио напамет.
Знао је и Блока, Толстоја је читао, француске писце, и његова душа, осећања и мисли били су аристократски, а тада је живео у Бакуу као сваки совјетски грађанин, врло бедно.
Пришао је Комунистичкој партији, три године часно ратовао и недавно сам пронашао његову војну књижицу.
У њој пише да је био командант извиђачке артиљеријске бригаде, а то значи стално присуство с пешадијом у рову.
Он је годину дана провео у тим каналима.
Сваки човек у рату има своју судбину, уз то отац је био романтик, а сви су они имали по осамнаест – деветнаест година.
Једном сам га питао:-јеси ли убијао Немце?
Затим сам постао старији и мудрији, и све сам разумео, ни ја на таква питања не бих одговарао.
Лазовић:
Шта очеви синовима могу да донесу из рата?
Шахназаров:
Он је ратовање завршио у Источној Пруској. Донео је само један кожни капут, и ја сам био син оца који се вратио из рата.
Лазовић:
Било је деце која су вам завидела?
Шахназаров:
Вероватно, али у тим годинама и не знате шта то значи, па вас то не боли.
Демобилисан је 1947, хтели су да га пошаљу на Војну академију, али он то није желео.
Из Немачке је донео и кутију цигарета. Волео је оперу, и у Бакуу је гледао “Травијату“, где главни јунак пуши на сцени. Тата им је дао те цигарете, нигде их није било, и на следећој представи умало да се главни јунак угуши. Навикао на суво лишће, па кад је запалио праву цигарету није од кашља могао да дође до ваздуха.
Лазовић:
За две године је завршио факултет?
Шахназаров:
Могао је да буде и генерал, али није то било за њега, завршио је међународно право, после тога упућен у Москву, где се на једном плесном матинеу упознао са мајком.
То је све било у реону Пресни, недалеко је факултет, и ресторан “Сидро“, који и данас постоји у Тверској.
То је била кавкаска дружина: Азербејџанци, Јермени и сви су живели лепо и сложно, заједно јели, ишли на плес.
И у том Краснопресненском парку судбина је спојила мог оца и мајку.
Она је у њему видела нешто романтично, имао је локнасту, коврџаву, косу.
Мајка ми је причала, када су једном тако шетали, он јој је говорио неке стихове и скинуо је јакну, а она је видела да његова кошуља нема леђа.
Био је толико сиромашан да је имао само једну кошуљу, стално ју је носио, и леђа од кошуље се поцепала,распала, тако да је морао да носи јакну.
Лазовић:
Мајка, ипак, није погрешила што је одабрала човека с кошуљом без леђа?
Шахназаров:
Исто сам јој рекао, чак и ускликнуо:-извукла си срећну карту!
Моја баба, мајчина мајка, увек велика Рускиња, мислила је да се мајка удала за неверника, и ту је било пуно напетости почетком њиховог брака.
Нису имали ни где да живе, зато сам се ја родио у Краснодару, јер је тамо живела очева сестра.
После су се отац и баба измирили, и међу њима је био предиван однос.
Лазовић:
То значи, опет повратак у ону бараку с почетка приче?
Шахназаров:
У тих осам квадрата живели смо ја, мајка, отац, баба, мамина сестра са мужем и кћерком.
Лазовић:
Данас би то било немогуће, данас је и у четворособном стану тесно за двоје?!
Шахназаров:
Знам, али то је тада био други народ, људи су били другачији. То је био совјетски народ, неважно да ли си Рус, Таџикистанац или нешто треће, то је био народ који је преживео рат, који се радовао животу и за њих је било најважније да  су преживели. И победили!
Огроман оптимизам и невероватно топао однос према деци.
Летео сам једном са оцем у Краснодар, и пилоти су ме увели у кабину, кад сам био на броду морнари су ме уводили у капетанову кабину.
Ти некадашњи ратници имали су невероватно јако осећање повезаности са децом. Гледали су на нас као на цвеће.
Људи су такође били пажљиви једни према другима. Славили смо заједно, сви смо били сиромашни, али смо сви били срећни.
Долазили су нам гости у тај собичак, мама је за те прилике шила хаљине на руке, није се имало пара, и они су плесали уз музику са грамофона.
Лазовић:
Одрастали сте у дворишту?
Шахназаров:
Зато сам порастао више од других. Са пет-шест година ишли смо у шетњу, и родитељи се нису плашили да ћемо се изгубити. Рано сам научио да читам, са три-четири године.
Прво сам читао Толстоја, и наравно да ништа нисам разумео. Мајка је питала оца:-шта ти хоћеш од њега?
Одговарао је:-нећу да буде идиот, мора да чита!
И читао сам у низу руску и западну литературу, све што ми је долазило до руку.
Џек Лондон ми је био омиљен, читао сам и Степанова, Калашњикова, потом Јана, писца историјских романа. Сад су они заборављени, то је време совјетске литературе, оне коју је Горки створио, чак је формирао и Литерарни институт, и одгајио плејаду талентованих писаца.
Лазовић:
Рекли сте ми да вас је мајка лечила причама?
Шахназаров:
Имао сам једанаест година, страшно се разболео, све ме је болело, нисам могао да спавам, ни да једем. То је трајало петнаестак дана. И мајка је тада почела да ми прича приче из свог живота. Ништа занимљивије ни смешније од тога нисам чуо. То је било нешто између Гогоља и Чехова. Све је то радила да бих заборавио бол.
Да би ме мање болело.
Лазовић:
И коначно прелазите у “комуналку“, добијате стан?
Шахназаров:
Сад је то улица Галушкина, и тамо је био биоскоп “Космос“. Гледао сам “Тихи Дон“, и све друго што сам гледао допадало ми се. Гледао сам и дечије филмове, комедије, драме, а “Хамлета“ сам одгледао са четрнаест година.
Лазовић:
“Хамлет“ са Смоктуновским?
Шахназаров:
Јесте, и врло ми се допао. Гледао сам и “Радно село“, то је филм из којег се родио  Алексеј Герман, који је радио као асистент  Венгерова, који је открио тај “петербуршки надреализам“.
У том филму Борисов игра слепог ратника.
Десет копејки коштала је карта, ми смо бежали са часова да то гледамо, затим се појавио Фелини и његов “Пут“, француска “Три мускетара“ и њега сам гледао тридесет и осам пута.
Лазовић:
А “Рубљова“?
Шахназаров:
Гледао сам га у кино-театру “Прогрес“, имао сам тада четрнаест година.
Лазовић:
Шта се то догодило у вашој кући па је мајка одлучила да упише студије глуме? Ви сте тада били десетогодишњак?
Шахназаров:
Породица је била таква, отац је волео позориште, па је и мајка била под тим утиском. То је време чувених педагога , например Аникста, великог шекспиролога, време Бојаџијева. Мајка је ишла на пробе “Хамлета“ који је режирао Љубимов, а Висоцки играо… Било је врло смешно, она је све записивала, чак и оно што је Висоцки у паузама говорио Јурију Петровичу.
Лазовић:
Љубимов и Висоцки су вам долазили у госте?
Шахназаров:
Понекад и пред поноћ. Долазио је и Анатолиј Ефрос, Људмила Целиковска.
Снимао сам Висоцког, и чувам те снимке. И цигарете сам му носио у болницу, волео је оне америчке, отац му је то набављао, и каже :-однеси му ово!
-А где је, Висоцки? –питам.
-У болници!
А болница на крају града. Однесем му цигарете, он кашље, захваљује и гледа негде у небо.Памтим боју његове пиџаме.
Лазовић:
Помагали сте му и да се напије?
Шахназаров:
То је било код нас у стану, он дошао са пробе, Љубимов му забранио да пије, а он ми намигује и каже да уместо воде у чашу сипам вотку кад они не гледају.
И ја тако урадим. Он ми само намигне кад сипам.
После, кад сам завршио режију и кад бисмо се негде срели, питао је:-хоће ли бити нека улога за мене? Нажалост, за то није било времена.
Лазовић:
Желели сте да будете сликар а не режисер?
Шахназаров:
Хтео сам да студирам сликарство, али требала ми је средња уметничка школа. Зато сам отишао на режију. После студија почео сам да радим у “Мосфилму“, две године  био асистент  свом професору Игору Таланкину, а после радио са Георгијем Данилием.
Сасвим неочекивано, постао сам најмлађи директор филмског студија. Саветовао сам се са родитељима да ли  то да прихватим.
Покушај, рекли су. Кад сам дошао на ово место нисам могао да верујем колико је све било уништено.
Нисам знао од чега да кренем, али су ми приоритет били људи који су овде радили. И сви смо запели, и кренули из почетка.
Тешко је сложити се са мном, али и то понекад дониси радост! И корист.
Сећам се, ми на неком филмском фестивалу у Шангају представљамо Русију, имамо филм, слика одлична, али технички квалитет очајан. Да ли верујете да је филм из Северне Кореје био технички боље урађен од нашег?
Прилази ми Оливер Стоун, и каже:-то је тај ваш хваљени филм!
Шта да му одговорим? Ништа!
Али, сад није тако, проблем смо решили, и ово је сад најбољи филмски студио у Европи, па и шире.
Лазовић:
Судбина последњег руског цара Николаја Другог, трагичан крај његове породице, болна је рана и ви сте о томе 1991 направили филм, када се зазирало од ове теме?
Шахназаров:
Филм сам почео да снимам 1990, још у доба Совјетског Савеза.
Изучио сам многа документа, обишао архиве, видео нешто што ни данас није доступно јавности и кренуо са снимањем.
Историја породице Романових  необично је драматична, уосталом као и прича о Марији Стјуарт.
Овим сам само отворио тему, долазе млађи, па нека наставе, а ту има дивног материјала за филмове.
Лазовић:
Шта сад да кажемо за “Матилду“, нико филм још није видео а о њему полемишу и они који имају проблем са граматиком?
Шахназаров:
Да, једни га осуђују, други хвале и мислим да се овде игра на карту бесплатне рекламе.
То је лош симптом за наше друштво.
Лазовић:
Далеко сте од политике а опет словите за Путиновог човека. Учествовали сте и у његовој изборној кампањи. Допада ми се ова фотографија са вашег зида, велики Владимир вам поправља чвор на кравати….?
Шахназаров:
Владимир Владимирович се боље разуме у кравате од мене, притекао ми је мало у помоћ, и остала је та фотографија.
И да знате, за учешће у Путиновој кампањи нисам ништа добио.
Шахназаров је прескуп да би се могао купити.
Лазовић:
Путин је посетио  “Мосфилм“?
Шахназаров:
Јесте, и та посета нас је обрадовала. Причали смо о филму, али то није његова област, и он избегава да даје оцене из области културе.
Лазовић:
Како видите Русију после Путина?
Шахназаров:
Има неколико варијанти, и ни једна ми се не допада.
Путин је довољно паметан и мудар да зна да неће бити вечити председник. Остаће у историји упамћен са добром репутацијом.
Али, Русија није захвална земља, врло је сурова према својим лидерима. Погледајте мало уназад, и све ће вам бити јасно. Такви су и Срби. То је својство, можда и проклетство наших народа, та словенска црта у нашем карактеру којом испољавамо суровост према  владарима.
Лазовић:
Оливер Стон неће радити уметнички филм о Путину, али за улогу великог Владимира  предлаже да то буду Ди Каприо или Ренер?
Шахназаров:
Ако се буде правио такав филм, у главној улози мора бити руски глумац. Ди Каприо јесте велики, али није Рус. Имамо ми Безрукова, Миронова и још пуно сјајних  глумаца.
Путин јесте  велика фигура, али не видим потребу да се о њему снима филм.
Лазовић:
Ово време носи мирис рата. Свет је пун лудака, налазимо се између две епохе – једна се завршила а друга још није почела, чему се можемо надати?
Шахназаров:
Рат је могућ, мање због геополитичких  а више због технолошких и генерацијских разлога. Стасала је генерација која је већ провела велики део живота у виртуелној стварности, и збуњена је спољним светом и реалним животом.
Они не знају шта је нуклеарна експлозија. Сад треба притиснути то неко дугме и уништити њихов виртуелни свет, а не стварну планету.
Запад је  у декаденцији, никако да прихвати да без Русије ништа не може да уради.
Погледајте шта ради лидер Северне Кореје, он се игра са Америком. Има нешто комично у томе, али он је уман, мудар, чак и симпатичан.
Два дана до бомбардовања ваше земље, ја сам био у Београду. Свет се од тада изменио, после тог ужасног преступа, ништа више није исто. И ништа нас више не може изненади.
Лазовић:
Чак ни нова љубав?
Шахназаров:
Можда сте у праву, љубав је велико богатство и без ње би мој живот био досадан.
Не жалим ни за чим, мени је само жао људи који нису спремни да страдају због љубави.
Жене су у мом животу увек имале велику улогу.
Било је и оних које су ми ломиле живот, једној девојци сам после поноћи носио цвеће, али моја главна муза је моја мајка. Без ње се, ја, одрасли човек, претварам у дете које не зна шта да ради.
Лазовић:
Свака од ваших жена је личила на Ану Карењину?
Шахназаров:
Тако сам рекао, свет између мушкарца и жене не само да је сложен него је бескрајан. Покушао сам то да објасним уз помоћ Лава Толстоја, у чијим сам романима препознао неке сцене из свог живота. Он је тако разоткрио женску душу, карактер и пишући о свом односу са Софијом као да је писао о свим женама и свим љубавима.
Лазовић:
Зато сте прихватили да снимите “Ану Карењину“ ?
Шахназаров:
Урадио сам филм и серију, ускоро ће бити београдска премијера, почетком октобра, бићу ваш гост, да сачекамо реакцију публике па да после тога причамо о Ани и Вронском.
Лазовић:
Нисте били на московској премијери Кустуричиног новог филма – “На мелчном путу“?
Шахназаров:
Био сам тада ван Москве, и нисам филм још гледао, мада су ми пријатељи пренели да је Кустурица поново бриљирао. Ја сам његов велики поклоник. Вуди Ален и Гибсон ми се допадају, али Кустурица је испред њих, и далеко од других.
У савременом светском филму његова позиција је врло смела.
Он је пре свега частан човек, еталон принципа и храбрости.
Можда и неки други данас мисле као он, али за разлику од њих, Кустурица не ћути.
Дивим се његовој енергији, понекад се питам – шта тај човек једе, што је старији изгледа све млађе!
Поздравите га, налази ли времена за фудбал?
Лазовић:
Ако вам одговорим, ви ћете ме питати за кога навијам?!
Шахназаров:
Ако радиш у “Мосфилму“ не треба да те занимају ни ЦСКА ни Динамо, само Спартак! То сам гласно рекао запосленима! И надам се да су ме чули. А за кога ви навијате?
Лазовић:
За вашу  Ану Карењину!