16.09.2017.

Дан са Кареном Шахназаровим, и земља у којој живи Кустурица!



Био сам у групи оних који су јуче евакисани са Црвеног трга, после дојава о подметнутом експлозиву.
Без буке и панике, око педесет хиљада Московљана,  следило је  упутства органа реда и специјалних служби.
Кијевска, Казањска и Јарославска железничка станица као трговачки центар ГУМ биле су под посебном присмотром, као и улазне станице метроа.
Анонимни позови о дојавама подметнутих бомби почели су да пристижу од понедељка, прво у западном делу Русије, да би се пренели и на Сибир.
Ставропољ, Омск и бројни уралски градови такође су били мета лажних узбуна.
По изјавама руских обавештајних служби ови позиви – “долазе из Украјине“, и то у данима када Москва обележава 870-ти рођендан, сва украшена, бљештава, препуна туриста и сунца.
После свега што се догодило, Московљани спокојно и мирно улазе у нови дан, на оно што је јуче било као да су заборавили, па ме не чуди питање руских пријатеља да ли ћу за њих навијати ако буду играли у финалу Европског шампионата у кошарци?
-Тамо вас неће бити, једном сте нас већ победили! – одговарам, и подсећам их на обећане мигове који ће нам добро доћи за учвршћење братских односа.
Режисер Алексеј Учитељ и прелепа Наталија Поклонска, депутат Думе, напокон су се срели у Москви.
Разговарали су, вероватно, о Матилди, а  њихов сусрет је овековечен и та фотографија проглашена је – фотографијом дана!
На страну, што се Владимир Путин састао са совјетским и канадским хокејашима, учесницима Суперсерије 72, онима који још увек слове за најбоље на свету!
Најлепши део дана провео сам са Кареном Шахназаровим.
Велики редитељ и велики директор “Москвфилма“, ускоро долази у Београд, на премијеру његове “Ане Карењине“.
Причали смо о филму и вину, и само неколико пута поменули Наталију Поклонску.
Срео сам и Валентина Гафта.
Промовисао је своју нову књигу, штап се не одваја од његових руку, а он још памти српске псовке којим су га научили Бранко Плеша и Љуба Тадић.
Примам и честитке од руских колега за интервју са Патријархом Кирилом.
Не могу да верују, не могу да се начуде.
Они су то покушавали годинама, деценијама, и они то још покушавају узалуд.
Андреј Ванденко, светска новинарска звезда, радује се заједно са мном.
Као и Захар Прилепин, који је пре неколико дана примио Златну медаљу Пушкина, из руку Николаја Бурљајева, а јутрос ми јавља да је добио награду “Александар Невски“.
Сад по њу треба отићи у Санкт Петербург, баш тамо где сутра Вадим Степанцов има велики концерт, и где ће му Тоља Черемних однети српску шљивовицу и ћевапе као рођендански поклон.
Марина Тарковска и Александар Гордон гостили су ме до поноћи.
Причали и Андреју, Марини Влади, о књигама које ће ускоро објавити.
Доћи ће они у Србију, кажу, а за њих то је –  земља у којој живи Кустурица!

09.09.2017.

ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА

У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“  тадашњем Лењинграду.
Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу.
Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена.
Монашки постриг примио је 1960.
И од тада је – Кирил.
Не скрива да је у школу ишао као на Голготу.
Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“
Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је  завршио 1969!
У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије.
Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције.
Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир.
Његово монашко-патријаршијско столовање  одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог.
Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара.
Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове.
Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом.
Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине.
На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“
До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим.
Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част.
И јутрос зовем мајку.
Она сама, она тамо у Бродареву.
Пита:-где си и кад ћеш доћи?“
-У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха!
-Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли!
Лазовић:
 О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу?

Патријарх Кирил: 
О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије.
Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи.
Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу.

Лазовић:
Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби?

Патријарх Кирил:
Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације.
Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа.
Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига.
Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и  власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени.
Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима.
У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама.
Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи.
Лазовић:
Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?

Патријарх Кирил:
Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви»(1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву.
Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.

Лазовић:
Шта Црква може да учини?

Патријарх Кирил:
Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама.
Лазовић:
Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?

Патријарх Кирил:
Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви»(1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву.
Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.

Лазовић:
Шта Црква може да учини?

Патријарх Кирил:
Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама.
Лазовић:
Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?

Патријарх Кирил:
Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви»(1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву.
Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.

Лазовић:
Шта Црква може да учини?

Патријарх Кирил:
Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама.

Лазовић:
Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље?

Патријарх Кирил:
Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека.
Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева.
Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити.
Узмимо, рецимо, друштвене мреже.
Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу.
Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине.
Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о  људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло».
Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал  неограничена слобода.
Рећи ћу вам отворено: овај концепт  негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа  је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција.
Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде.
Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света.
Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове.

Лазовић:
Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући?

Патријарх Кирил:
Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе.
Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и  нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди!
Лазовић:
Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још!
Шта нам је чинити?

Патријарх Кирил:
Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека.
На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих.
Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама  заменити  мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести.
Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине.
Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање.
Лазовић:
Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао?

Патријарх Кирил:
Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18).
Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити.
Лазовић:
Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести?

Патријарх Кирил:
Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди.
Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе.
Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење.

Лазовић:
Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање.
Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ?

Патријарх Кирил:
На монаштву је у свим временима била огромна одговорност.
Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна.
Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући.
Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва.
Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију.
Лазовић:
Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости?

Патријарх Кирил:
Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав.
Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус:«Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње.
Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи  који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага.

Лазовић:
Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите?

Патријарх Кирил:
Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи.
У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности.

Лазовић:
Шта бисте поручили братском српском народу?

Патријарх Кирил:
Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе.
Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово!
Нека је благослов Божији уз српски народ.

Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује!
Горан Лазовић
(Превод са руског Дејана Кокотовић)

31.08.2017.

ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВАДИМ СТЕПАНЦОВ

Из поштовања према Кустурици и српском народу, одржаћу концерт на Мећавнику! 


Доњецк је град херој.
У ово звање произвео га је недавно председник Захарченко.
Доњецк је и град рудара.
Недавно су славили свој дан, на централном тргу, док су  на ободима града одјекивали пуцњи укронациста.
Легендарни Вадим Степанцов, руска музичка икона, рођени Дончанин, вођа “Бахит Компота“ специјално за ову прилику допутовао је из Москве, да развесели суграђане и подржи борце.
У друштву Владимира Скобцова и пријатеља, одржао је неколико концерата и посетио батаљон Захара Прилепина.
Ишао је и на ратну линију, улазио у ров, међу ослободиоце за које је већ неколико пута  приређивао хуманитарне програме.
Помињао је Вадим Степанцов и Србију, чију заставу носи као амајлију, истичући да би после велике руске турнеје желео да на Мећавнику одржи велики концерт.
-То ћу учинити из поштовања према Кустурици, и српском народу, који подржава борбу моје браће у Доњецку.
Србија је велика, јер је велико срце, и то је земља која се разуме у несрећу и слободу.
Ми у Доњецку не тражимо ништа више од онога што нам припада, и хоћемо само мир. Зар је то много?
На питање новинара да ли је упознат када ће Емир Кустурица посетити Доњецк, град који га чека с граматом почасног грађанина, Степанцов је рекао:
-Емир ће сигурно доћи! Будите стрпљиви, ја разумем тог српског генија, снимао је филм са Моником Белучи, треба му сад допустити да се мало одмори.

29.08.2017.

ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПЕТАР МАМОНОВ

Европа се удаљила од Бога? Зато имамо истополне бракове, педофиле, зоофиле…


Он је отац Анатолије из филма “Острво“, оснивач једне од најпопуларнијих рок група у совјетско доба – “Звуци Му“ , скандал мајстор, музичар, и песник бурне прошлости.
Леже у четири ујутру, живи у Ефанову, има пуно мачака, кад није на концерту или код куће, онда је у цркви.
И  до њега се не стиже лако.
После дугих писама, на која је одговарала његова жена Олга, требало је са Кијевског вокзала електричком стићи до станице Нара, потом аутобусом до Вереја, одатле у Ревјакино, а после пешице у дивље село које броји једва тридесет становника.
Мамонов:
Хоћете ли чај? Ја пијем менту, то је мушки напитак, горак али јак, моћан, пијем и воду, укусна је, посебно ова са ефановских извора.
Лазовић:
Откуд ви овде, Ефаново није баш близу?
Мамонов:
Нигде нисам бежао, нисам се ни крио, мада неки тако говоре, а нисам ни планирао да живим у пустињи. Родио сам се и одрастао у центру Москве, и сад сам овде, Бог ме довео, што значи да ми је овде место.

Лазовић:
Како на вас гледају суседи?  Није мала ствар живети поред Мамонових…!
Мамонов:
Хвала ти, Господе, што на мене у селу гледају као на обичног човека.
Шта ће њима моји аутограми кад живимо заједно?! Идем ја код њих, идем по краставце, чајеве, и они долазе, и ми се бавимо другим, важнијим пословима – како очистити снег, поправити пут, уредити башту.
Шта, да разговарамо о филму и глумцима?  То је митски живот, а овде је све природно, зечеве гледам свако јутро, има и вукова, дођу и оду, погледајте моје кокошке, ову траву, мачке… По јабукама и јежевима познајем дан.
Лазовић:
После филма “Острво“  долазили су вам многи и тражили да им помогнете у исцељењу?
Мамонов:
У овдашњој цркви, где се молим, за неке бабе сам дуго био – отац Анатолиј. Питам их – јесте ли полуделе, то сам био само на филму, а оне – извините, оче, мора да смо вас помешале!
Тако је било и са онима који су долазили.
Говорио сам им да је хришћанство жртва љубави према ближњем.
Човек ни једну заповест не може испунити сам, али ако крене и ако је постојан у одлуци, њему ће Бог увек помоћи.
Како? Духом Светим и благошћу, јер кад бисмо могли сами Бог нам не би долазио, не би ишао ни на Крст и не би проливао крв.
Две су воље, Божја и наша, али без нас Бог нас не може спасити.

Лазовић:
Помажете овдашњу цркву?
Мамонов:
Код хришћана има правило да се десети део прихода да цркви, и то оној у којој се Богу молиш. Покушавам да то испуним.
Лазовић:
Ваша Олга каже да не знате ни колико кошта хлеб у продавници?
Мамонов:
Учим се да знам само оно што ми треба и што ме чини радосним, мене и ближње. Сад нико ништа не зна, и зато све постаје криво.
Знате шта сам урадио: пљунуо сам у дланове, купио даске, циркулар, имам сав алат, и направио полице.
Озидао сам бању, направио шталу, купатило, то је сад као мали град, и кад то гледам и шетам – ја то осећам, то је моје.
Наслушали смо се прича – нема посла! Како нема? Узми земљу, засади, посеј, научи да направиш сто, да стављаш плочице, ради и заради, и онда маштај о “мерцедесу“.
Мушкарац је дужан да све зна да уради.
Треба живети по правилима, и треба се радовати заједно, а када је тако ми служимо Богу.
Љубав није осећање него врлина, стремљење да се уради добро, то је и жеља да се помогне.
И ту је важна хијерархија: прво је Бог, онда жена, а после деца.
Лазовић:
Сад је то другачије?!
Мамонов:
Данас су унуци на првом месту, потом посао, затим пријатељи. Пуно смо се пред Богом опустили. Никако људи да схвате да је среће тамо где је тешко. Зато су и несрећни, и сад замислите човека који све има, али он хоће још нешто, само још оно, и оно….и оно!
Учините нешто добро, говорим, учините добро за ништа, али чините то сваког дана, и тако ћете увек бити на добитку, у великом плусу. И ваше срце ће тада имати већу снагу.
Две су само заповести, воли Бога и ближњега свог, а вера је увек дар од Господа. Није то оно да се напрегнеш па да почнеш да верујеш. Ништа се тако не добија. Тако се само губи и пропада. У вери све тече постепено, тако сам се и ја мењао.
Лазовић:
Европа је напредовала у негирању Бога?
Мамонов:
Зато је добила једнополне бракове, зоофиле, педофиле…! Свуда тело, и само тело. У Француској се само осам посто деце рађа у званичном браку. И шта да очекујеш кад тако живиш?  Шта Французима могу да кажу ови дошљаци – Арапи? Зар си ти мајка, погледај,  обукла си се као курва?!
Није добро оно што они раде у Француској, али по овом питању, они су у праву.
Нисам лицемер, све разумем, младост је то, али није пријатно гледати полуголе жене на улици.
Обуци ти неку лепу сукњу, хаљину и постани тајна за онога ко те гледа.
Био сам у Риму, тамо је огроман храм Светог Петра, и он је празан. Зашто је направљен тако велики? Тако је и са храмом Светог Павла у Лондону. И сада су тамо само туристи.
Желите, дакле, да живите без Бога?
Добићете оно из 1917, када су људи заборавили Бога и хтели да граде нови свет без њега.
Да се наставило како је било за време Николаја Другог, сада би било шесто милиона Руса, а нас је сада само сто и четрдесет милиона. Зашто? Зато што убијамо сопствену децу. Свака  жена убила је четворо-петоро деце. Толико пута је абортирала, и шта, да градимо срећу на тој крви?
Ништа добро неће бити док се не изменимо, и не одрекнемо грехова. Ми на ситним свађама трошимо драгоцено време, а живот је тако леп.
Лазовић:
Жена се спасава рађањем, ову вашу мисао усвојили су и неки свештеници, често је сусрећем и у народу…!
Мамонов:
Ја и моја жена смо породица убица, убили смо много своје деце, да није било абортуса, знате ли ви колико би нас сад било?! И зато, сад морамо да се кајемо. И ми то чинимо.
Ми верујемо у Бога, јер се трудимо да променимо свој живот.
За мене нема другог пута, а из сопственог искуства знам да је Бог жив, он ме је толико пута спашавао, и помаже ми свакодневно.
Лазовић:
Где је почетак вашег пута ка Богу?
Мамонов:
До руку ми је прво дошла једна књига, “Скривене духовне мудрости“, објављена је у Сретењском манастиру, и у њој су јеванђеља за сваки дан.
Читао сам је , записивао најзанимљивије делове и радовао се као дете.
А пре тога, ја сам изгубио смисао живота, имао сам четрдесет и пет година, и нисам имао одговоре на многа питања. Нисам их ни постављао, и све што ми се раније допадало постало ми је досадно.
Запитао сам се – зашто сам трчао према греху, шта сам то у њему нашао?
Почео сам да трагам, проучавам, питао сам се – шта они тамо раде у цркви?
Зашто се моле?
Купио сам молитвеник, и био ван себе. Ту сам нашао све што ми је требало.
Бог је наш отац, он жели да га и деца воле, али жели да се и она међусобно воле.
Воли Оца, и брата свога!
У страдању, Бог је најближи. У болници или затвору, например. Он тамо сам долази. Без позива.
Лазовић:
Престали смо да волимо једни друге…!
Мамонов:
То је зато што живимо као да ћемо живети вечно. Остали смо без трпљења, многи не воле ни себе.
Треба се радовати радошћу Светога Духа, то је радост душевног мира,  а не она глупост – напиј се и радуј!
Али, ако волиш само себе, каква је то радост?
Како пронаћи такву веру и заборавити личне жеље, ради Господа нашег, који је жив, који сад седи са нама и слуша мене грешног и прљавог?!
Ја сам му учинио толико лоших ствари, чак сам га и вређао, а он ми опростио, и ја сам зато још жив.
Тешко је преломити своје срце  и усмерити га само ка Богу.
Кад се то догоди, све друго је лако и просто.
Из искуства знам, Господ ми је давао такве тренутке који су ме вратили себи, када сам почео да се питам:-како ја то живим?!
Видите, ја сам овде сам, нико ми не смета, можете рећи – слушај музику и уживај! Али, ја то не могу! Већ после сат времена помислим:-Боже, како је било добро када сам био с Тобом, како сам летео!
За три месеца, овде сам написао више од сто предивних песама, а толико нисам урадио за читав живот.
Одједном су се појавили божји дарови, и ја сам их узео.
Ја се плашим само греха. Он ме раздваја и удаљује од Бога.
Лазовић:
Бојите ли се смрти?
Мамонов:
Смрти нема, постоји само прелаз у други свет, у вечност.
Лазовић:
Шта је за вас било изазовније, улога оца Анатолија у “Острву“ или лик Ивана Грозног?
Мамонов:
Павел Семјонович ме позвао и рекао да без мене неће да ради “Острво“. Одговорио сам:-не, Паша, како ја да играм тог светог старца? Узвратио је:-веруј мојој посрнулој души! И поверовао сам, и после отишао код нашег месног пароха, он је мој духовник.
-Оче, рекао сам му, ти знаш да сам грешник, знаш и како сам живео.Шта ми је чинити?
-Прихвати то, Петре, одговорио је, не премишљај се, то је посао баш за тебе.
Улога оца Анатолија је тешка, а филм је о покајању.
Сама реч – покајање, у преводу са грчког  значи – промена мисли.
Покајање је напоран рад.
Није било лако ни када сам тумачио Ивана Грозног. Зато је испало добро.
Лазовић:
“Острво“ је јако дискретан филм?
Мамонов:
Зато што у њему нема апсолутне сигурности, ни уверења да ствари изгледају само овако а не другачије.
За уметника је важно да остави нешто недоречено и да тако гледаоцу створи простор да домашта и догради ту тачку недоречености.
Лазовић:
Драго ми је што се срели!
Мамонов:
Нико се не среће без разлога.