**************

Не знам ту девојку,
Можда је жена,
Нечија,
Знам само да је дошла,
Као ничија,
И рекла – песму ми напиши!

Док сам кувао кафу,
Она се скинула до испод коже,
И дрхтала као лане,
Уплашена,
Да неће моћи у песму
Да стане

И зато,
Ова песма,
Уместо наслова,
Има
Њене очи!

ЈУТРЕЊЕ

Купио сам јој малог белог зеца.
Чим кажем – волим те!
Она се сакрије у његове црвене  очи.
И одмах сване јутро,
Да га ставиш на хлеб,
И једеш без ништа.

МРЕШЋЕЊЕ

Зовем је – очи моје!
И кад не чује – она се окрене!
Нисам сигуран да ме увек види!
Њен поглед има рок трајања,
Чим прође,
Почиње мрешћење шарана.

ПОРТРЕТ

Сликар продаје портрет жене коју је волео.
То ми не звучи баш истинито.
Пре ће бити:
Портрет жене коју је волео
Продаје сликара!


ДА ЛИ СИ ЗНАЛА

Нисам стигао да ти кажем:

Постоје особе
Које без куцања
Уђу у твој живот,
Препознаш их,
И закључаш врата!

Децу си изродила,
Мужа подигла,
Сад би могла
Мало,
И за мене да се удаш

Нисам стигао да ти кажем

ТРАЖЕЊЕ

Велика љубав
Тражи
Велико
Срце

Онолико,
Да у њега
Стану
Два срца,
И једно Сунце

ЈОРГОВАНИ

Питали ме – зашто волиш јорговане?
Одговорио: - они миришу на њу!
После ме ништа нису питали.
Они воле скупо цвеће!
Оно које мирише на јефтине додире.
А ми се тада,први пут,
Примицали једно другом.
И сву ноћ после јорговане уснама садили!

ПРЕТРАГА ПРАЗНОГ ПАКЕТА

Шта се то догодило,па се сад спотичем о твоје дуге реченице?
Некад си умела све да спакујеш у само две речи!
Истина,тад смо се догађали једно другом.
А сад,изгледа – одгађамо једно друго!
Одвежи машницу,
Да погледам,
Шта има у том празном пакету!

ФИЛИГРАНСКИ ШТАП

Не  разумем се у време док бројим године, али, ипак, за неких двадесетак лета, ако опстане пролеће, проћи ће поред мене једна госпођа,и назвати ми – добро вече!
Бићу у друштву филигрански гравираног штапа и неког
млађаног библиотекара,задуженог за моје лепо понашање.
Госпођи нећу одговорити!
Али ћу библиотекара,упитати – ко је ова госпођа?
Биће му непријатно да одговори!
Зато је добро имети штап у тим годинама,филигрански гравиран.
Он ће разумети,зашто сам волео ту жену.
Mада,мојим песмама никад неће бити јасно,зашто сам их
терао да трче за њом.

ЉУБАВНО ПИСМО

Дошло ми синоћ једно љубавно писмо:миришљаво и топло,
уплашено да не покисне.
Ево га,још је на столу.
Гледа како пијем кафу,и чека да га напишем.

СТРАХ ОД ДНЕВНИХ НОВИНА

Јутрос сам обукао одело од твоје коже!
Сва огледала овога града попуцала од муке!
Ти си једино срце које има усне и руке!
Данас те волим великим словима.
Запетљану између неизговорених реченица.
Личиш на сестру маслачка.
Бројим те између бројева.
Гледам на сату.
И леске почеле за тобом да лају.
Замисли,да ово објаве у дневним новинама.
Нас би се и љубав одрекла!

ЧЕКАЈУЋИ ВОЗ ЗА СУБОТУ

Све суботе ћуте на свом језику,и на сваком – твоје име ништа не значи!
У оном руском возу,бежећи из твог памћења,покушавао да га преведем,и примакнем звездама.
Мрак је капао,себешке патке улетале у око.Бушиле слепоочницу!
У прозору играле невине девојке,а Октобарска револуција,без купљене карте,дрхтала у мом џепу.
Растезао те – слово по слово!,и најдаље докле сам стигао,био је – цвркут птица!
Распитај се о новом реду вожње.
Уђи у први воз који полази ка мом сећању.
На перону ће те чекати једна субота,на чијем језику ни моје име без твога ништа не значи.

ПРОПИТИВАЊЕ

Знаш ли где је крај света?
Тамо где се не чује да те волим!

О ЈЕДНОЈ ЗВЕЗДИ

Једна звезда,уморна од вољења,синоћ је покушала самоубиство,љубећи пролеће у потиљак.
По причи младог месеца,отрчала је одмах низ улицу,
Насмејана,с белим зецом у недрима.
На место неизвршеног злочина,минут иза поноћи,
Црњански и Буковски,разменили су пољупце,питајући –
Зар постоји таква жена?
Од јутрос,молим јорговане – не причајте да сам о њој
Песме писао!
Нека остане да се ћути:
Чим би је неко заволео,она би почела да болује.и да се љути!

БАЦАЊЕ СРЦА С РАМЕНА

Госпођо,узмите коцку шећера и размутите ме с водом!
Учините бар неко добро за српску књижевност!
И прећутите да сам Вас жедно гладан!
Било би неумесно да студенткиње гледају,како се мој
Влажни уздах цеди на Вашем штрику!
Ако ме издате,моји снови ће остати сирочад.
То је горе од осмеха младе песникиње над гробом Црњанског,који је само изазов за доброг каменоресца.
Мени не верују да све именице љубавног порекла почињу
Вашим именом!
Зар не видите,карабињери скупљају остатке несанице,а
Авлијанери се ките предрасудама провинцијске распуштенице
Нећемо се играти бацања срца с рамена!
Говорим Вам у поверењу – све птице и облаци,желе да се
Умотају у Ваш дрхтај,који сте однели синоћ у кревет.
Био сам будан,док сте Ви спавали са мном!
Зато ја сумњам у љубав оних који уживају гледајући
Залазак сунца:ту неко некоме нешто не сме да каже!

БЕЗОБРАЗНИЦА

Ниси ти мој кишни октобар,па да ти за летом изјављујем
Саучешће.
Ти си моја безобразница,опет ти течем низ образе!
Ех,да си била од јесени мало бржа,сад би моји снови
Трчали за тобом.
Ипак,кад пожелим да обрадујем тугу,пошаљем јој твој осмех,
Иако не знам:да ли се теби увек тако ћути,кад са мном
Причаш о љубави?!

СЛУШАЈ

Имам нешто важно да ти кажем
Али не могу сад
Сачекај само
Да се сетим
Речи
Које никад
Нисам изговорио

НАЈЛЕПША ЖЕНА НА СВЕТУ

Ово је песма о најлепшој жени на свету:
Због ње сам престао да пушим,
Заборавио да хрчем,
Избрисао телefonske бројеве свих пријатељица,
Због ње,
Ишао на пијац,бријао се редовно,
Куповао љубавне романе,
Учио да кувам и певам,
Стварно је била најлепша на свету,
Та жена због које сам
Устајао у 6,
Кувао кафу,
Љубио до 9,
Брао облаке,пеглао веш,
Стварно је била лепа,
Најлепша,
Чак и онога јутра,
Кад је рекла:
Ти јеси добар,
Али,
Mени треба неко нормалан,
Ко ће ме отерати у три лепе материне,
Кад ујутру пијана дођем кући!

ЗАМИСЛИ

Није битно који је то град,
Марија,
Ни време,
Мада бих волео да то буде иза поноћи,
У Санкт Петербургу на пример,
Замисли,
Како би тек тамо звучало
Кад би рекла да ме волиш,
И да ме хоћеш за лаку ноћ,
Замисли,
Марија,
Русију царску међу љубавним заставама,
И мене као чувара твојих звезда,
У паузама између миловања,
Док причам о комунизму,
А теби се воли,
Замисли,
Како шапућеш:
Да је мени мало тебе,
Велико бих направила море,
И ти би се стално
Купао у мени!

Замисли,
Марија,
Ја не умем
То да замислим!

ШАРЕНО

Никад нисам умео с бојама,за мене је увек најлепша
Била она што боји – шарено!
И сви говорили – та боја не постоји!,а ја одговарао –
Постоји,него не умете да гледате!
Она се слаже с намештајем,завесама и сновима, а највише
С мојим очима.
Ко не верује,нека погледа у моје усне.
Чим је узмем у наручје,оне постану шарене!

СТРАХ

Добро сам,не брини,радим и нисам код куће,
Јесен усамљена,па јој правим друштво.
Док шетамо,спотичем се о тебе:
Ти не знаш да волиш мало,а ја се бојим тога,баш пуно!

ЧЕКАЈУЋИ ДОГОВОР

Причају јутрос твоје и моје јутро,
Како би волели да освану заједно.
Слушам их,
И не причам ништа.
Чекам да се договоре!

ГОДИНА ЉУБИЧИЦА

На крају њених лактова,почињало је пролеће.
Одатле се спуштало право у провинцију.
За њим - закључавали  врата,
И себе – лепили једно за друго.
И ни једне године,
Није се родило толико љубичица.

ТРАЖЕЊЕ

Треба ми обична графитна оловка,
Баш она коју јутрос не могу да нађем!
Она има дугуљасто срце
И на врху – твоје очи!
И не дрхти док пишем – волим те!
Баш ми сад треба,
И једва чекам да је нађем.

ОПРАШИВАЊЕ

Она – из породице питомих трешања.
Ја – калем омладак што заноси на кисело!
Срели се негде у дубоким жилама.
За нас не важи оно – ветар, полен и тучак!
Лебдимо над својим бригама,
И једно друго опрашујемо
Погледима,
И добрим књигама!

ДВЕ ГОСПОЂЕ

Руку под руку, њих две, као побегуље са неке књижевне вечери
Кренуле према Калемегдану.
Успут се кикоћу, пипкају и онако дамски, понекад –
Зевну у висину!
Пратим их у стопу, и тако стижемо на оно место, где Дунав
Ради Сави оно што је некада једна жена радила мени.
И све би то можда имало мање чари, да једна од ове две
Госпође није реченица за којом сам дуго трагао.

ДА ТИ СЕ СЕТИМ ИМЕНА

Причало се да си лепа и невина,и све се то дешавало
У временима,кад сам се закивао за неке паметне жене!
Глава ми сад пуца од глупости,ветрови излазе на нос,
Видиш ли да сам до неба потонуо,
И не могу да ти се сетим имена.
Памтим – аплаудирала си ми из 17- ог реда,била ти
Недра пуна јагода,ја маскиран у ране љубичице,
Ех,да си тада бар прстом мрднула,
Данас бих био твој Дурмитор.
Лепота и невиност су потрошна роба,
Нисам ни ја боље прошао,
Сад се присећам лепоте.
Али никако да се сетим твога имена!

ПЕСНИК И УСНУЛА МАТУРАНТКИЊА

Једна матуранткиња из прве клупе до прозора,не знајући
Шта је чека,сања да се пробуди као професор књижевности.
Задужиће је да се стара о мојој души,кад једном дођем у
Твоју провинцију.
То ће бити не знам када,али знам да тада неће бити пролећа.
И ласте ће бити укинуте,љубав ће се третирати као веронаука,
А о Изету Сарајлићу причеће као о рудару кога је оставила
Кафана.
И та,садашња матуранткиња,имаће уста од пластичног цвећа.
Можда ме узме под руку,тога се не бојим,страх ме да не пита -
Јесте ли први пут у нашем граду?
Почињем да смишљам,шта бих паметно требао да одговорим.
(Она невероватно личи на тебе,из доба кад сам ти поред душе,
даровао и неколико других ситница!)
И ништа ми не пада на памет,осим – било би најбоље да се она
Никада не пробуди као професор књижевности!

ЖУТО И ЗЕЛЕНО

Добро је што се раније нисмо срели!
Данас би за нас већ било касно.
И ноћас,као два жута листа,
Ми бисмо можда шуштали градом,
И на раскршћу стајали дуго,
Жалећи,
Што тако жути,
Никада више,
Нећемо
Зеленити једно у другом.