INTERVIEW


ИНТЕРВЈУ: Горан Лазовић
С песником у поноћ
Радио Београда


Шта је за вас ноћ?

Ноћ је најбуднији део мога дана.Скоро све лепе ствари дешавају ми се ноћу.
Ко уме да гледа, зна да ноћ није састављена само од мрака.
Можда и постоји да бисмо боље видели звезде.
Бржа је од наших бежања, у ноћи је најтеже побећи од себе.
Она нас враћа нама, пропитује, саветује, мудрија је од дана и помаже да нађемо пут којим се ређе иде, а који је далеко од лавиринта.

Волите ноћ,али сте и раноранилац?
Не умем да спавам дуго.
Спавам кад ми се спава, а не кад други кажу да је време за спавање.
Ништа не мирише тако лепо као жена коју волите и јутро кад се пробудите радосни.
Волим и умем да се поиграм с јутром, и не чекам да ме обрадује, увек то учиним први, тако да и дан после има разлога да ми се радује.

Дуго вас познајем,од сваког дана умете да направите празник.Како вам то успева у овим тешким временима?
Не пристајем на поделу - лака и тешка времена, има лепих и ружних времена, а за мене су важећа само лепа.
Свако је време за човека, али човек није за свако време.
Ја хоћу да се сећам и дана који још није дошао.
Живот од нас не тражи ништа осим да га живимо!
Зато покушавам да личим на њега, и не дам му да ме претекне!
Ко уме да се радује малим стварима, лако му је да од сваког дана направи празник.
Мале ствари откривају величину!
Али пре тога треба научити  да је срећа оно кад дајеш најлепши део себе онима којима је баш толико потребано, да не би били несрећни.

Пишете ли ноћу?
Ноћу најчешће бришем и преправљам оно што напишем током дана, после чекам јутро, да докучим колико сам био успешан.
Код читалаца се наједном пробудила жеља да сазнају како то писац пише.
Постала је толика, да их све мање занима шта је писац написао.
Мени инспирација дође кад год је позовем, али пре него што крене према мени, увек пита да ли радим, да не би долазила беспотребно.
Рад и таленат су једина инспирација у коју верујем.
Они за основу имају знање, каткад и надахнуће, али без њих се не може даље од дилетантизма.
Познајем много писаца који верују само у моћ инспирације. И ја сам веровао у њих док су ми препричавали своје ненаписане књиге. И престао, јер су ту причу покушали да понове и после много година.
Инспирација је као жена која говори да ћете бити несрећни ако престанете да је волите, док вас она вара, уверена да сте добро прошли, јер је могла да вас превари и с најбољим пријатељем.

Ви сте песник љубави, то заиста лепо звучи, радује и душу и уши!

Није далеко дан кад ће на мојим књигама стајати упозорење – штиво је узнемирујућег садржаја, говори о искреној љубави!.
Нама су се догодили снови које нисмо сањали.
Бојим се да ћемо ускоро бити кажњавани и за неизговорене нежности.
Већ видим неког мог имењака у вртићу који васпитачицу пита – шта значи кад неко каже: волим те?, а она му одговара – сад не значи ништа, али је некад значило пуно!

Где нам се то љубав изгубила?

Отишла је за човеком који се изгубио у овоме времену.
И он сад има све, само нема онога ко би умео да га воли искрено.
На моје књижевне вечери у великом броју долазе и младе девојке, образоване и лепе, али и саме.
И док казујем стихове, у њиховим очима видим младиће који имају јахте и истетовирану ружу на врату, а у торби вероватно носе фотографију неког моћног и масног директора, који ће, изговоре ли му моје име, помислити да сам фудбалер, који може добро да се прода.
Оне на моје вечери не долазе због мене.Долазе да би биле виђене.
И где одлазе после? Иду у живот, а то су проводи до зоре, вероватно с мирисом блуда и алкохола, и кад се врате кући, питају - зашто су саме!

Знате ли одговор?

Коме данас требају моји одговори?! Можда само онима који личе на мене и нису склони питањима.
Таквих сенки има свуда! Оне требају овоме времену исто онолико колико му ја сметам.

Тананост је слика песничке душе....?

Песничка душа је танана, не треба јој ветар да би затитрала, довољна је помисао на њега и она ће се одмах наћи пред олујом.
То је, на пример, најбоље знала Марлен Дитрих.
Замислите, имала је 81. годину када је гласом успела да заведе Алена Боскеа, великог француског песника, са чијом песмом у џепу је нађен мртав Бранко Миљковић.
Боске је о тој чудној љубави написао и књигу – ЈЕДНА ЉУБАВ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА!
А о гласу госпође Марлен говорио да је био такав да је са њим могла да заведе читав свет!
Ернест Хемингвеј, који је такође био у вези са Дитриховом, никад није поменуо њен глас. Једном се само поверио, да је обожавала да га слуша док јој је причао о кориди, ратовима, мачкама и Риму, као и о свом ратовању у Италији, где је био рањен док је војницима делио чоколаде.

Спремајући се за овај разговор, наишла сам на занимљив детаљ: једна ваша обожаватељка пише да воли ваше песме, јер вам је глас оргазмичан, док их казујете....!
Мене нико више не може да изненади, него што ја могу себе, зато сам и заборавио да се чудим, а немам ни чему, јер сам чудима окружен.
Госпођа која је то написала вероватно покушава да поезијом успостави хармонију међу својим хормонима.
Али, колико жена, толико планета!

Познајете ли женску душу?

Душу да, али логику не!
Кад би се открила формула женске логике, то откриће би променило свет, било би значајније од Ајнштајнове теорије релативитета

Поменули сте Марлен Дитрих, а имам осећај да су вам уста била пуна Љиље Брик, о њој сте недавно говорили на овом програму....?

Несрећне жене имају увек једно чуло вишка.
Ко уме и може да их избегне, има разлога за радост.
Мајаковски није умео, а Љиља је знала и волела да се игра мушкарцима.
Она је доста учинила за Волођу, само није урадила оно што је требало, да га сачува од себе. И сва та њена бахатост, глад за доказивањем, од архитектуре, моде, глуме па све до филма и писања, показује колико је и себи била туђа.
Није умела да буде срећна у загрљају свога мушкараца. Отимала је туђе, давала се онима који је нису волели, и уз све – прорачуната и лукава, измишљала игре у којима је увек побеђивала.
Дирљива је реченица једне њене одеске собарице, која јој је јутарњи чај служила иза поднева :- ...кад сам је питала, зашто опет плачете, одговарила је – пронашла сам једну седу длаку испод стомака!
То је прави рам за слику Љиље Брик, којој су Шагал и Матис улепшавали нос на портретима, не би ли порасли у њеним очима.

Каква је ваша слика о Мајаковском?

Мајаковски је био велики поета, и велико дете.
Имао је потребу да стално буде нечији.
Никад није тражио пуно, а увек је добијао ништа.
И све те жене, које су тобоже биле његове, од Соње Шамардине, преко Татјане Јаковљеве, Наталије Брухањенко, чак и Ели Џонс, увек су узимале више него што су давале. Можда је међу њима била изузетак, Вероника Полонска.
Паметна и лепа, талентована глумица, и волела је Волођу.
Но, она је била удата, и њен муж Михаил Јаншин никада није сазнао да дете које је абортирла није било његово, него Волођино.
Тужни су некад снови младих глумица, посебно они који се остваре у невреме!
Вероника је била први сведок самоубиства Мајаковског.
После пробе у позоришту, они су се посвађали. Није стигла ни врата да затвори а зачуо се пуцањ.
Није храброст убити се због жене коју волиш, храброст је волети и живети са женом због које никада нећеш помислити на самоубиство.

Довршите причу, молим вас! Где се тада налазила госпођа Брик?
Љиља Брик је била у Берлину кад су јој јавили да је Мајаковски мртав.
Не изненађује ме што тада није заплакала, увек је више бринула о подочњацима него о онима који су је волели.
Само је рекла – Он је био склон суициду!
Пуно година после, признала је да је више волела Осипа, да јој је сметало што је Волођа био висок, што су се за њим окретале жене и што је, замислите, био гласан у постељи. Љиљин хоби био је скупљање мушкараца од којих је имала користи, али ни од једног није добила оно што јој је пружао Мајаковски.
Он је заиста био њен верни пас!
Знао је дневно да јој напише 12 писама.
Прича о „Pенoу“, који јој је купио у Паризу и послао у Москву, и за ово време изгледа ми бајковито: нацртао је малог пса на шофершајбни, додао неколико ружа и поручио – ја сам увек твој, покушај некад да будеш моја!

Знате ли како је текао њен живот после Мајаковског?

Она је Мајаковског носила на души скоро пола века. Толико га је надживела.
Од туге се бранила новим браковима и успутним мушкарцима.
Њени љубавници су, замислите, штампали Волођине песме, објаљивали његове књиге и паразитски уживали у љубави с госпођом Брик.
Њен и Стаљинов однос ми је такође чудан, пун загонетки.
Али, није она била толико велика, колико су мушкарци око ње били мали.
И ја сам спреман да због жене коју волим урадим и оно што се не може,
aли, жена која ме воли, то никад неће тражити од мене.
Жена и мушкарац нису заједно да једно другом показују ко је бољи, него зато што знају да им је ружно кад су одвојени.

Колико су тачне приче да је она била шпијун?

Не, нису то измишљотине. Љиља Брик је радила за полицију, имала је статус тајног агента, и била је вези са Јаковом Аграновим, начелником тајног одељења политичке полиције.

Колико знам: имала је сестру и била јој је идол?

Њена сестра, Ела Каган, пет година млађа, била је љубав Луја Арагона, који је рођен као ванбрачно дете. Усвојила га је мајка његове мајке, па је он својој мајци био брат.
Долазили су једном у Београд, спавали у Мажестику и рекли да је шљивовица најбоље пиће – опија главу а трезни срце!
Кад је умрла Ела,на њеном одру је говорио Пабло Неруда.

Дивна прича, хвала вам, да се мало вратимо вама.
Шта кажете за себе, какав сте човек?


Доста сам неприступачан, кажу препотентан, али то је мој одбрамбени механизам.и жеља да будем што даље од оних који би дружење са мном прогласили личним успехом.

Ко су вам пријатељи?Срећан сам што немам пуно пријатеља, јер људи који имају доста пријатеља не знају шта је пријатељство.

Најбољи пријатељ је онај који те чује кад му ништа не говориш!
Моји пријатељи су добри људи, зато су ми и пријатељи, и међу њима нема пуно оних који се баве уметношћу.

Како се одвијају ваша дружења?

Обично они долазе код мене, уз ватру им причам о Русији, о књигама и мојим путовањима, о плановима да идуће године посетим Кубу.
И волим да их слушам док говоре о обичним стварима, уживам у њиховом схватању живота, јер они не желе оно што им не треба, а оно што имају спремни су да поделе.
Уз све, волим да спремам, да кувам, тако да на мом мениjу имате рибљу чорбу која се зове АХМАТОВА, гулаш – ЉУТИ ЈЕСЕЊИН, паприкаш – ЦРВЕНИ МАЈАКОВСКИ, мада најчешће спремам мешано месо на роштиљу, а пријатељи су га прозвали – ОКУЏАВА, јер после њега слатко певају и пију.

Верујем да је и пиће у таквим приликама необично?

Нисам човек од алкохола, али манастирско вино и Кустуричина ракија су оно што приносим пријатељима.
Мало те ракије послао сам и једном бићу које пуно волим.
Флаша је била глинена, у облику драгачевске трубе. Мој поклон је дуго путовао. Ипак, стигао је, таман кад сам помислио да су ме цариници и поштари благосиљали за добар укус.

Пробудили сте моју радозналост, ваш поклон је завршио у Русији?

Нисте погодили!

Волите ли ноћне разговоре?

Да, поготово кад имам дивног сабеседника, па можемо да причамо о свему, и у таквим околностима нежност не мора ни да се помиње, јер се осећа и обостано намеће.

Бићу искрена, ја ту нежност вечерас осећам, иако први пут разговарамо јавно!
Има чари у свему што је прво, јер све што дође после личи на нешто. Само прво не личи ни на шта, осим можда нас кад смо били срећни, а нисмо зали да се то тако зове.

Бојите ли се нечега?

Понекад ме је страх што се ничега не плашим.

Ту снагу сте донели из завичаја?

Не верујем да је то снага, пре ће бити умеће!
Завичај је место где све ређе идем, јер тамо немам где да одем, осим код мајке, и на гробље.
Они које сам волео отишли су далеко, или умрли.
Тамо су стасали нови људи, али су остале уске улице и таква схватања, чему је највише допринела политика.
Људи из мог краја имају широку душу.
Једном сам написао да је доброта те душе пропорционална бистрини Лима, а ову реку су опет почели да загађују!

Јесте ли некад имали књижевно вече у родном месту?

Нисам и мислим да би такав догађај био обострано штетан: ја бих се присетио нечега што сам заборавио, а они би се сетили свега што нису упамтили.
Не заборавите, завичај је место где скоро свака кућа има по један прозор вишка!
Мени не смета што ме гледају, само ми је жао што не могу да им удовољим да виде оно што желе.
Недавно је моја мајка била у гостима код рођаке, и у једном часу, рођака је упитала – шта ти ради онај старији син?, а мајка је одговорила – он је писац!, на шта је ова узвратила – боље и то, него да се дрогира!

Прошле године сте у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији, говорећи о завичају, испричали дивну причу о одласцима са обала Лима....

У мом родном крају оптрајава једно офуцано реторичко питање – шта има ново? Од кад сам отишао па до сад,
Oдговор је исти – нема ништа!
Тамо су увек погрешни људи били на правим местима!
Уместо здраве хране,они су направили фабрику дугмади. У крају који је богат шумом, хоће да развију конфекцију.
Не би ме изненадило да ускоро отворе шећерану!
Тамо има доста паметних људи, али шта то вреди кад су неке будале докторирале на освајању власти!
Тако су све моје приче о одласцима са Лима, па и та које се сећате, допадљиве публица, али нису препоручљиве за ноћ.
Кад болесника из мог краја довезу овде на лечење, тамо кажу – чим је отишао у Београд, он се више неће вратити!
Зато ја, кад год се разболим, идем у завичај на опоравак.
Он је потребнији мени него ја њему.
Да ми речи нису битније од ствари, можда би било другачије!

Недавно сте добили и престижну међународну награду – Медаљу Сергеј Јесењин. Како се осећате с Јесењином на реверу?

Искрено, мени награде не пријају, али сам се овој баш обрадовао!
Држим је на безбедном месту, далеко од пређашњих, да јој не заклањају сјај.
Јер, ми смо ипак земља чуда, код нас нема ненаграђеног писца, имамо више песника него становника и више књижевних награда него што година има дана.
У овом времену се само лудаци осећају нормално!

Најавили сте две нове књиге?...

То су рукописи који једва чекају да побегну од мене.
Оно што сам им радио, не бих волео тако да ми врате.

Већ свањава, да вам пожелим – добро јутро...!

Имам један стих – да су нам ноћас главе на једном јастуку, било би сувишно да ти кежем – лаку ноћ!

--------------------------------------------------------------------------------

Nakon nekog vremena traženja i pomnog biranja donosimo vam novi razgovor u kategoriji pod nazivom Ličnost za 10. Kao nagradu za sve mlade pisce koji surađuju sa nama u zadnje vrijeme donosimo živi primjer na koji se svi oni mogu ugledati. Goran Lazović je autor dvadesetak knjiga koje su prevođene na desetak jezika. Dobio je više književnih nagrada. Knjiga ljubavne poezije BRAŠNO U SLANIKU je označena kao hit izdanje. Nju prati CD USPAVANKA ZA BUĐENJE, a uskoro izlazi novi album sa 20 najljubavnijih pesama pod nazivom ČITAV NA POLA. Ukoliko poželite, knjigu možete naručiti preko e-maila: srboart011@gmail.com, a više informacija i sve pjesme potražite na web stranici (ovdje).

Kako biste se opisali kad bismo Vam dozvolili da o sebi kažete samo jednu rečenicu? 
Sumnjive su mi biografije koje ne mogu da stanu u jednu rečenicu, tu nešto nije u redu s biografijom ili rečenicom, zato kad  bih sebe opisivao, kako tražite, najradije bih prećutao da lepe snove treba zaslužiti, a da bi ih imao, moraš biti dobar čovek!, tako da sam ja neko ko stalno radi na tome da lepo sanja!

Kako je izgledalo kad ste se Vi počeli baviti poezijom? 
Prvi živi pesnik koga sam video bila je Desanka Maksimović. Doveli su je u našu školu, ona je nosila veliku torbu, a ja mislio da je to doktorka koja hoće da nas pelcuje.
Sećam se da sam plakao od straha, a Desanka mi je tada izgledala starijom nego desetak godina kasnije, kad me je proglasila pesnikom. U stvari, nju je starost podmlađivala, i da je smrt nije omela, ona bi i drugi put stigla do puberteta.
Ne pominjem je slučajno. Posle njenog odlaska, ušao sam u biblioteku i iz nje mi se još ne izlazi.
Da su me plaćali po pročitanoj knjizi, danas bih Bila Gejtsa slao po burek i cigarete!
Vreme u kome sam rastao umelo je da prati moje želje, ili ja tada nisam umeo puno da želim.
Tada smo učeni da je lepše biti pametan nego bogat, jer s parama, ako si glup, možeš samo da budeš smešan!
Učeni smo, takođe, da volimo ljude, pa smo ih delili na dobre i one koji će to biti, radovali se mirisu trešanja, i nismo plakali kad su nam knjige poklanjali za rođendan.
I verovali smo jedni drugima,uplašeni da ne obrukamo sebe!
Istina,nije to bilo doba kad su cvetale samo ruže, ali ovoliko trnja nije bilo.
Znalo se da direktor škole mora znati bar sve padeže i bilo je nezamislivo da vladika ili muftija voze džipove i imaju obezbeđenje, i uz to puše najskuplje cigarete.
U detinjstvu sam naučio da brojim zvezde, a danas sve čine ne bi li me ubedili kako ne znam da brojim,a ja kažem – eto vam brojki, ostavite mi zvezde!

Spomenuli ste Desanku Maksimović, smatrate li da je ona najznačajnija srpska književnica? 
Ona je bila duša od žene, ali nije kriva što su joj za života  podigli spomenik i proglasili je bronzom koja hoda oni kojima je najviše smetala, a koji su je zloupotrebili, i zato tražim pomilovanje za Desanku.
Malo je tužno da se nje danas sećaju samo nedorasli dečiji pesnici, i poneka nesrećno zaljubljena maturantkinja, koja, dok je bila srećna, nije umela da kaže – ne, nemoj mi prići…!, a sad pesmu zna napamet!
Ne volim odrednice – najlepši, najbolji, najznačajniji, one su vremenske i estetske, ali ogrešio bih se da ne pomenem Isidoru Sekulić. Bila je baš velika i časna, o njoj sam radio pozorišnu predstavu, pohodio njen Sajkas, ali i ona je završila kako nije zaslužila.
Možda niste znali, nedugo iza njene smrti, po nečijoj naredbi, izvađena je iz groba, da bi se utvrdilo da li je umrla nevina.
Jedan od onih koji te to utvrđivao, sada je akademik, i voleo je moje pesme sve dok ga nisam upitao – sanjaš li Isidoru?

Osoba koja je najviše djelovala na Vas i Vaš rad?
Od drugih sam učio kako ne treba raditi, pa ni živeti.
Sretao sam razne ljude, družio se s nobelovcima, odricao drugova koji su postajali ministri i ambasadori, tugovao sa disidentima, dovodio ih kući, išao na sahrane onima koji su me pljuvali a nisu stigli ni da me upoznaju, jutra dočekivao sa kćerkama visokih državnih funcionera prepričavajući im knjige koje su njihovi očevi zabranili, ali posle svega mogu da stanem pred ogledalo, i pitam – ko ovde nije platio piće?
Vredelo bi sad pomenuti i mog oca, koji je bio prosvetni radnik, ekspert za fiziku i hemiju, đak Slavka Prvanovića, koji je želeo da budem lekar. Tu želju je negovao dok mi nisu pristigla prva književna priznanja. Posle njih je digao ruke i rekao – i lepim rečima možeš lečiti ljude!
U ona ružna vremena, kad su me napadali nepismeni generali, sa već zaboravljenim Nikolom Ljubičićem, a podršku mu pružale provincijske glumice sa srednjom večernjom školom i izgužvanom posteljom, poslao sam mu jednu  moju  knjigu. Ogovorio je –  piši malo deblje knjige, oni to ne čitaju!
Od njega sam naučio kako treba biti pošten i vredan, i da se život pretvara u tugu ako ne umeš da voliš i opraštaš!

A Miroslav Antić?
 On je moj drugi otac, da ga nije bilo možda nikada kućišta ne bih imao.Puno me je zadužio, ali mu nisam ostao dužan!
Nedavno sam bio u Novom Sadu, odem na Petrovaradin, kad  - nema  bronzanog Mike, nekome je i mrtav zasmetao!
Slegao sam ramenima i prozborio – ljudi, to što ne umete da se volite, to je problem vaspitanja, ali znate li da vas gledaju zvezde, a jedna od njih je Mikina?
Ostala su mi od njega neka pisma, crteži i razglednice.
Često ga pominjem: učio me je da sviram uz vetar, vodio u ribarske bircuze, upoznavao sa zlatozubim tamburašima, jednom mi poklonio burmu, a ja je izgubio… Pošto je on poreklom bio Ciganin, jer mu je prababa imala ciganske krvi, pokušavao je da me nauči da govorim ciganski jezik. Stali smo na pola prve lekcije, jer za nastavak nismo imali uslova, čuveni cigani Jovanovići su nas omeli, pevajući njegovu omiljenu  – Verka, kaluđerka!
U dvorištu imam brezu koja se zove Miroslav Antić.
Ona kao da to zna, pa se već razgranala u plavi čuperak.

Na šta ste najviše ponosni u svom životu?
Ponosan sam što nemam čega da se stidim! Eto, moje pesme su bile posrednici da sretnem neke divne ljude iz različitih krajeva sveta.
Jedna učenica je nedavno prepisala jednu moju pesmu i potpisala kao svoju, pesma je objavljena u školskim novinama, nastavnica joj je rekla da je vrlo talentovana, a ja sam zbog ovog dogadjaja bio srećan nekoliko dana, jer sam nekome bio razlog za radovanje.
Ponosan sam, takođe, što sam uvek bio daleko od politike. Zvali su me, vukli za rukav, molili, jednom pokušali da me ucene, ali sam uvek imao dovoljno mudrosti i hrabrosti, da kažem – ne, hvala, vi ste ozbiljni ljudi, a ja samo pesnik, ako me uvučete u vaše redove moraćete da čitate knjige i upotrebljavate lepe reči! Ostavili su me na miru, ali me se uvek sete u predizbornim kampanjama, a ja tada ubedim i sebe da ne pijem kafu i da nemam vremena za izlaske.

Ima li nešto na šta u životu niste nikako ponosni?
Umislim ponekad da dan ima 28 sati, pa zaboravim na sebe udovoljavajući obavezama za koje shvatim da su mogle biti odložene tek kad ih završim. Na to nisam ponosan, ali ne umem drugačije. Dan smatram propalim ako ne napišem bar jedan stih ispod koga i prekosutra mirno mogu gledati svoj potpis.
Nisam ponosan ni na to što se nikada u životu nisam napio. Hteo sam, ali me alkohol neće!
Ponekad pomislim da sam preterano normalan, pa posle sebi odgonetam otkud meni ovakve pesme…?!
Poznat sam kao čovek koji ne voli da pita. Meni je uvek dovoljno ono sto mi kažete ili prećutite. Ali, zato sebi ne umem da postavim ni jedno lako pitanje, na to, takođe, nisam ponosan.
I najneponosniji sam na sebe, čak sam tužan zbog toga, što nisam stigao da upoznam Vislavu Simborsku, a mogao sam, ali mi se nije dalo.

Vi ste pjesnik ljubavi, ljubavni himnopisac… Kako izgleda danas pjevati o ljubavi?
 Postoje milijarde definicija ljubavi i samo je jedna tačna, a to je ona u koju veruješ! Ljubav su mahom definisali oni koji je nisu imali, jer onaj ko ima ljubavi nema vremena za definicije. Ko to na vreme shvati, ima više vremena do voli! Ljubav je stožer moje poezije. Iako je pisana mojom rukom puna je  tuđih osećanja, zato mi deluju smešno pitanja – kome si posvetio ovu pesmu?
Posvetio sam je svakome kome se dopada. Pevao bih ja možda i o državi, ali me ljubav još ni jednom nije izdala!

Vaše pjesme TREŠNJA IZ STUDENJAKA, MOJA PROVINCIJALKA, da ne pominjemo ZADNJA POŠTA ŽARKO LAUŠEVIĆ, postale su poetski hitovi, one se čak prepričavaju. Koliko Vam to prija?
Od lepih reči se ne živi, ali se za lepe reči zivi! Prijaju pohvale, međutim one dosta i smetaju, djeluju obavezujuće, a čim je nešto obavezno, onda je naporno.
Kod nekih čitateljki sam osuđen na doživotno obožavanje.

Koji Vam je nadraži citat nekog drugog umjetnika, i zašto?
 Ne volim citate, a one koji ih koriste a ne pomenu ili ne potpišu autora, tretiram kao osobe koje su prehlađene na nervnoj bazi.

Često spominjete Izeta Sarajlića, čak ste mu i jednu pjesmu posvetili u Vašoj novoj knjizi BRAŠNO U SLANIKU?
Sarajlića sam upoznao kao maturant, na Ratkovićevim večerima poezije. Kako sam ga sreo, tako sam ga zavoleo, pa se od njega i njegovih knjiga od tada nisam razdvajao. Dopisivali smo se godinama, razmenjivali knjige i brige, a pred onaj nesrećni rat, možda sam bio jedini ko ga je nazvao iz Beograda, i pitao – treba li ti nešto, Kiko?
Ne znam da li se Sarajevo danas seća Sarajlića, a moralo bi, jer je u njemu imalo i Majakovskog i Puškina, Anu Ahmatovu i mladog Pasternaka, a najviše Jesenjina. Priznaćete, za jedan grad to bi bilo dovoljno da napravi najlepši i najtrajniji grb.
Ubeđen sam da Sarajlićevim knjigama, ako ih još ima, nije više mesto u knjižarama, nego u apotekama!

Jednom ste izjavili da ste bili najlepši, najpametniji i najnezapamćeniji predsednik Bosne i Hercegovine. Hoćete li nam otkriti tu tajnu?
Nekoliko dana pred početak rata, imao sam književno veče u Sarajevu, u maloj Skenderiji.Gosti su bili Fuad Muhić i Džemaludin Latić. Bilo je puno sveta, pevao sam  svoje i Mikine pesme, to je možda najduže književno veče ikad održano u Sarajevu, a posle njega Latić me upitao – imaš li neku želju, hoćeš li da te malo provedemo kroz Baščaršiju  ili želiš nešto drugo? Odgovorio sam – hoću da upoznam Aliju Izetbegovića!
Ugovorili su mi prijem, i čitavih pola sata pričao sam s predsednikom države nasamo. I negde pred kraj razgovora, pitao sam Aliju – mogu li da sednem za vaš sto, da budem malo predsednik Bosne i Hercegovine? On je, čini mi se, to jedva dočekao, i rekao – samo izvoli! To su ovekovečili fotoreporteri, tako da sam ja bio predsednik BiH čitavih pet minuta ,možda bi bio i duže, nego je iznenada ušao Ejup Ganić i rekao – predsedniče, ne možemo da počnemo sednicu bez vas! Ostavljam vam da zamislite kako je izgledao kad je mene ugledao u predsedničkoj stolici!

Da se vratimo Vašoj poeziji, recite nam kako osmišljavate Vaše poetske video spotove?
Ljudi od znanja i duše se lako nađu i očas prepoznaju. Vladimir Laki Đorđević, reditelj, ima osećaj za ritam i nežnost, što je u ovom poslu najvažnije. Deluje neverovatno, ali nas dvojica ni za jedan spot nismo potrošili više od desetak rečenica dogovora. On je neko o kome će se tek čuti i pričati, talentovan je do neprijatnosti, i uz sve vredan i pošten. Zato će i uspeti. Kad mi zatreba ženski glas, od toliko glumica, meni najbliža i najdraža, Željka Dimić. Kad sam je prvi put čuo, ja sam je video zmureći, i rekao – to je glas koji se gleda!
Uz njih, imam mlađanu gospođicu Kustiricu, Blaža Raičevića, Slavicu Gordić... 
Kad postoji ovakva ekipa, nije teško odgovoriti – šta je to drim tim!

Da niste kojim slučajem pisac, šta biste bili?
Možda bih bio slikar ili mornar, mada umem i s biljkama i životinjama...Moja omiljena slikarka, Sekana Radović nedavno mi je rekla – šta ću s tobom tolikim?!
Tek kad sam raširio ruke, shvatio sam koliko sam manji od deteta!

Žene su Vaša najodanija čitalacka publika. Možda je neumjesno, ali kakve žene volite?
Žene su stvorene da bi bile voljene, ali nije problem u njima nego u meni što volim samo pametne.

Zahvaljujemo se velikom čovjeku i piscu Goranu Lazoviću što je odvojio vrijeme za razgovor sa uredničkim timom web magazina mojeSUNCE.com.

5 коментара: