ТРЕПТАЈ КОРМОРАНА

Како ме узимаш,ђаволице,врела и мокра,као
Трудна циганка на рингишпилу,лаконога
Око мене преполовљеног,док ти се привијам на недра
С јауком хамлета у наручју провинцијске глумице,
А у твом грчу постајем утегнуто гудало а ти
Расушена виолина,и као ветрушка лебдиш над
Мојим осмехом,тужнија од продавачице ружа
Која се нада да ће јој неко поклони бар цвет


И као кад гробар после сахране милује жену,
Опамећен да се од великих жеља најлакше оболи,
Трепетљико моја,док ти се из усана цеде океани,
Дотичем небо којим лета јата белих риба,
И уместо да те љубим и гребем и потапам,
Ја се претварам у папрат поред тебе бреговите,
У кишни облак згучен и салутирам,замисли,
Једној мразној докторки из Дрниша


Љубав је обневидела од логике,сећаш се,
Оног јутра кад сам ти догоревао између прстију,
А ти пљувала у Дунав,голицала камене белутке,
И као матуранткиња изгребана од пубертета,
У раскршћа загледана,муцала да је живот
Трептај у оку корморана и да ништа не боли
Као смех иза туђих леђа,чак ни ухо,
Које је оглувело од свега што нисам чуо


И којом год богазом будем пузао,овако ластаст,
А оне постоје да се стигне и где се није кренуло,
Теби ћу долазити,јер ово наше највише је било туђе,
Једна се ноћ отимала,свањавајући све ове године,
Окрунила ме да постанем наставак свакој оголелој
Телефонској жици,огледалце у лицидерском срцу,
Да кад ме сретнеш једном после толико поплава,
Чујеш како твоје срце у недрима мојим спава