17. 4. 2021.

https://rs.sputniknews.com/kultura/202104031124998356-nikad-nisam-bio-tuzniji-kako-je-amerika-odbila-glas-jevtusenka-protiv-bombardovanja-srbije--video-/?fbclid=IwAR16VrVimYRUfJVl6vUWt2ZPOis5xeJJWiJo_4hPUaYCuiRtWOiIcSpRIbM 

https://rs.sputniknews.com/

Никад нисам био тужнији: Како је Америка одбила глас Јевтушенка против бомбардовања Србије

Када је 1999. године почело НАТО бомбардовање СР Југославије, велики руски песник Евгеније Јевтушенко написао је текст који је однео у Њујорк тајмс са жељом да америчкој јавности укаже на неправду која се наноси малој балканској држави. Његов текст је одбијен, што је за песника, како је говорио, било најтужније и најбедније осећање у животу.

Јевтушенко је одмах, чим је кренуло бомбардовање Србије, написао велики текст, који је желео да објави у Њујорк тајмсу. Одбили су га, уз образложење да не зна праву истину. Рекао је да се никада није тужније и бедније осећао. Јевтушенко је увек био на страни малих земаља, а Србе је доживљавао као браћу исте крви, вере и културе“, каже у разговору за Спутњик песников пријатељ, новинар и писац Горан Лазовић.

Свет без граница Евгенија Јевтушенка

У Москви је недавно приказан документарни филм „Свет без граница Евгенија Јевтушенка“, руског редитеља Александра Јакова, који је с Дарјом Сидоровом и косценариста овог остварења. У плану је да филм ускоро буде приказан и у Београду, а датум премијере зависи од епидемиолошке ситуације. 

Горан Лазовић је Јевтушенков саговорник у овом филму, у којем му песник прича и о Србији, о неправди која јој је нанета током НАТО бомбардовања, као и о уметницима с којима се овде дружио - Добрици Ћосићу, Оскару Давичу, Емиру Кустурици.

Јевтушенко је у Србију радо долазио, наступао је на књижевим вечерима, једне године је гостовао и на ФЕСТ-у, а посебно је, како каже Горан Лазовић, волео да разговара с обичним људима, да одлази на пијацу и да слуша њихове приче.

„У Београду ме је увек питао за Љубу Тадића, који га је учио српским псовкама. Говорио је да је Љуба Тадић одличан глумац, али да постоји само један бољи од њега, велики Валентин Гафт“, сећа се Лазовић.

Јевтушенко поред Путина и руског патријарха

Снимање документарца о Евгенију Јевтушенку почело је 2013. године, а Горана Лазовића као саговорника изабрао је сам песник. Њих двојица су се упознали пре тридесетак година, у време док је Лазовић био студент, преко заједничког пријатеља, још једног великог руског песника Андреја Вознесенског.

Лазовић је често боравио у Јевтушенковој кући у подмосковском Переделкину, у којој је и снимљен документарни филм.

„Филм је сниман прилично дуго. Јевтушенко је био више одсутан него присутан у Москви, већ је био болестан, ампутирали су му ногу, а онда су уследили и други здравствени проблеми, тако да је све рађено на махове. Један Божић сам провео код њега у Переделкину и тада смо причали о томе како треба снимити тај филм. Редитељ није био захтеван према нама, јер је увек говорио да филм посвећује баби и деди који су обожавали Јевтушенка. У њиховим собама у Сибиру поред Путинове и патријархове слике постоји и слика Јевтушенка“, прича Горан Лазовић.

Миљеник Путина, Лукашенка, браће Кастро

Евгеније Јевтушенко био је човек бурне биографије, обишао је 112 земаља на готово свим континентима, дружио се с политичарима, великим уметницима, песницима, писцима и сликарима, а своју поезију је казивао пред 200.000 људи. Дела су му преведена на 70 језика, а његове збирке поезије су објављиване у милионским тиражима, што је данас готово незамисливо за једног песника.

„Поред песничке, имао је и  естрадну црту. Умео је да казује своју поезију. У поетским темама је увек био на страни правде, малог човека. Умео је да продре у душу и срце малог човека, настављајући на неки начин традицију Јесењина и Мајаковског, али у савременој форми. Пратио је друштвену и културну климу у бившем Совјетском Савезу и у садашњој Русији. Био је, кажу, један од најбољих професора, пошто је предавао историју руске поезије и филм на америчком универзитету. Студенти су га просто обожавали. Бавио се и политиком. Једноставно је био човек који је све стизао, у његовом телу био је заробљен дух вечитог младића“, истиче наш саговорник.




Ипак, Јевтушенко, како истиче наш саговорник, није марио за популарност, једноставно је живео с њом, навикнут на то да, где год да дође, бива дочекан раширених руку.

„У Белорусији, код Лукашенка, био је дочекан као рок звезда. Путин га је обожавао, волели су га глумци. Једноставно, био је човек који се потписивао душом. Не могу заборавити сцене његове сахране. Ишао сам на његов гроб у Переделкину, тамо су свеже руже које сваког јутра или дана освићу тамо, као и његове књиге. Русија је кроз његов стих, кроз све оно што је радио, попримила баш оно због чега је ми волимо - топлину, ширину, дужину, лепоту", наводи Горан Лазовић.

Живот као поезија

Јевтушенко није само писао поезију, него је и проживљавао, посебно у односу према женама, од којих је, како је често говорио, највише научио. Посебно је био везан за мајку, за тетку и за своје супруге. Упознавање с једном од њих, Машом, која је песника пратила до његове смрти, као да је „преписано“ из филмског сценарија.

„Причали смо једном приликом о прелепој Карелији, и Пјетрозаводску, који је 14 сати возом удаљен од Москве и сат и по од Северног пола. Након једне књижевне вечери у том граду Јевтушенко је потписивао своје књиге. Његови поштоваоци су направили дугачак ред и он није стизао да људе погледа у очи, него их је гледао у руке. Одједном су се, како је испричао, појавиле две лепе, нежне руке, он је подигао поглед према очима и угледао жену у коју се заљубио истог часа. Била је то Маша, која га је збуњено погледала и рекла: Мама воли Вас, а ја волим Окуџаву. После шест месеци Маша је постала Јевтушенкова жена“, прича Горан Лазовић.

Постојала је у песниковом животу и једна Милена из Србије, у коју је био заљубљен и за којом је дуго трагао. Живот је поново удесио филмски заплет, па се Милена огласила на дан када је објављено да је Јевтушенко умро.

„Када су ми јавили тужну вест, ја сам је објавио и тада ми се јавила та Милена. Послала ми је своју фотографију с Јевтушенком. Рекла ми је да је знала да је он тражи, али се позвала на његове стихове 'Нећу ништа на пола', објаснивши да није желела да му се јавља, знајући какав је, односно да неће припадати само њој. 'Он је јуче умро, а ја данас удајем кћерку', рекла ми је. То је поезија, живот је написао“, констатује наш саговорник.

Како је Јевтушенко од куће направио музеј

Кућа Евгенија Јевтушенка, односно његов спомен-музеј у Переделкину, посебна је и по томе што има на десетине слика, портрета и дела познатих уметника који су се дружили с песником и даровали му своје радове.

„Њему су другови били Пикасо, Шагал и други велики сликари. У Јевтушенковој кући у Переделкину се, на пример, налази штап Марка Твена. Поред слика, ту су и бројне скулптуре и поклони геолога, минерали названи по Јевтушенку, као и фотографије планете која носи његово име. Ту су, наравно, плакати с његових бројних наступа, а на једном зиду је стална поставка фотографија које је посветио својим Сибиркама“, прича Горан Лазовић.

Планета Јевтушенко

У издању „Србоарта“ ускоро ће бити објављена и књига „Планета Јевтушенко“, која садржи разговоре Горана Лазовића с Евгенијем Јевтушенком. У књизи ће бити објављено и неколико Јевтушенкових рукописних песама, разгледнице и писма које је размењивао с београдским писцем и новинаром, као и бројне фотографије са заједничких наступа.

„Причао ми је о Фелинију, о Мерилин Монро, која га је једном пољубила у врат, па три дана није хтео да се окупа после тога, причао ми је о Марлен Дитрих, о својим дружевима с Жан-Полом Сартром и Симон де Бовоар, о свом сукобу с Бродским. Предговор је написао Малиша Станојевић с Филолошког факултета у Београду, један од сјајних познавалаца руске поезије, а књигу је ликовно обогатила велика Ирина Власова“, каже Лазовић. 

Пише 

https://dobrevesti.rs/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0/item/13232-goran-lazovic-glavni-junak-filmske-price-o-jevtusenku?fbclid=IwAR2SMOkMwyuJcYb6C8Nn7NVAf35ImIrOv3kldeQTx_UDzVjBBh9k2G6rSvg


Горан Лазовић главни јунак филмске приче о Јевтушенку

У продукцији месковског „Театрона“ недавно је у Москви премијерно приказан докуметарни филм „Свет без граница – Јевгенија Јевтушенка'' познатог руског режисера Александра Јакова који је са Дарјом Сидоровом и косценариста овог остварења.Снимање поетско – филмске приче о једном од највећих руских и светских песника започето је 2013. године у Переделкину, у Јевтушенковој кући-музеју.

 

Главни јунак овог остварења је писац Горан Лазовић, коме ускоро из штампе излази књига „Планета Јевтушенко“, у којој су сабрани разговори које је водио са великим песником, уз мноштво до сада непознатих фотографија, писама, рускописних песама.

 

Српска премијера филма о Јевтушенку одржаће се прво у Београду а потом у Новом Саду и још у неким градовима Србије и Републике Српске, сходно условима које диктира епидемиолошка ситуација због вируса корона.

Пред представљање филма и књиге о Јевгенију Јевтушенку, Горан Лазовић се присећа друговања са руским поетским класиком:

 

-Наши сусрети су личили на празнике.




Једном ми се јавио из Ростова на Дону. Тада сам био у Москви. Падала је киша, и неки леденац је стизао са Волге, а он ми је скоро заповедно рекао – „Сутра те чекам у пет!“. То је изговорио тако тихо да се слушалица скоро ужарила од зебње, и радости.

 

Знао сам да је болестан, да су му ампутирали ногу, знао сам и да су му пренели да сам, сазнавши за ту новост, шалећи се, рекао – то је вероватно она нога којом је прво дотакао америчко тло! Знао сам и да позив не смем одбити.

 

Сутрадан, после поднева, кренуо сам са Кијевског вокзала ка Переделкину.

 

Воз је клапарао по сибирски, провлачио се између танковитих бреза, и тек сам на задњој станици, оставши сам у возу, схватио да сам стигао.




Прошао сам поред Пастернаковог дома, Окуџавине куће и закуцао на Јавтушенкову капију.

 

Дочекао ме је раширених руку.

 

Боже, колико сам тада поклона добио.

 

Све те књиге, боце с вином, оловке и умашћене вињете ставио је испред мене, и упитао „Колико остајеш?“

 

-Петнаест минута! – одговорио сам.

 

Остао сам шест сати.

 

-Хоћу да дођем у Србију, рекао је. И да ме водиш у то твоје Бродарево, да видим та брда с којих си гледао према Русији!

Растали смо се скоро ћутећи.

 

-Ускоро ћемо опет певати! – рекао је гледајући у небо.

 

Ја сам погледао у земљу.

 

Кад су ми јавили да је умро, падала је киша.

 

Личила је на ону која ме је испратила из Переделкина.

 

-Где сте тако покисли? – питала ме је кондуктерка.

 

-Био сам код Јевтушенка!

 

-Благо вама! – рекла је и из руку истргла пешкир који ми је неколико секунди пре тога тутнула у руке.

 

Предговор за књигу „Планета Јевтушенко“ написао је проф. др Малиша Станојевић, а ликовну опрему урадила је Ирина Власова. Издавач је београдски „СрбоАрт“.

 

 

Извор: Кућа добрих вести







 

12. 2. 2021.

        http://www.politika.rs/scc/clanak/472660/Knjige-saveti-i-beloruska-vina-od- 




10.02.2021. у 20:15

Књиге, савети и белоруска вина од Јевтушенка

Документарни филм о руском песнику недавно је приказан у Москви, а београдској публици биће представљен када дозволе епидемиолошке мере
Јевтушенко и Горан Лазовић: руски песник у филму прича нашем писцу о свом животу (Фото: лична архива)

Докуметарни филм „Свет без граница – Јевгенија Јевтушенка” руског редитеља Александра Јакова који је са Дарјом Сидоровом и косценариста овог остварења, недавно је премијерно приказан у Москви.

Снимање поетско-филмске приче, у продукцији мoсковског „Театрона”, о једном од највећих руских и светских песника започето је 2013. године у Переделкину, у Јевтушенковој кући-музеју.

Горан Лазовић: На питање зашто je дошao болестан на моју промоцију, oдговорио је:„Да загрлим мог српског брата. Знате ли ви да сам ја плакао кад су бомбардовали Србију?”  

Причајући о литератури и медицини, о италијанском неореализму и животним истинама, Јевтушенко, поред сећања на Хрушчова, Молотова, Пастернака и Солжењицина говори и о Београду, помиње Добрицу Ћосића, Емира Кустурицу, прича о распаду Југославије и бомбардовању Србије.

То је Јевтушенкова топла прича о Сибиру, о родном селу Зима, о тамошњим женама за које тврди да су његово најискреније огледало и најлепши портрет.

У овом филму, за који је музику урадио Игор Шапошњиков, појављују се Валериј Краснопољски, песник, и Марија Михајловна, уредник културне рубрике „Известија”.

А наш писац Горан Лазовић је у овом филму у кључној улози, јер Јевтушенко њему прича своју причу.

– Документарац је један од најлепших делова моје биографије. У тој причи обрео сам се, јер је то била Јевтушенкова жеља, и ја сам му је испунио, као и ону кад је тражио да му за Божић дођем у госте – открива Лазовић и напомиње да је Јевтушенка упознао као студент, а познанству је кумовао велики Андреј Вознесенски.

– Од Јевгенија сам, поред књига и савета, добијао понекад разгледнице и белоруска вина. Причао ми је о ноћном Београду, Неруди, јутрима у Чилеу, о једној Милени, водио ме у шумске шетње, учили смо се ћутању поред Волге, и на свако питање о Бродском, одмахивао би руком: „Немој о њему, да нас не чују његове песме!” Сећам се, у Москви минус 25 степени, снег до пупка, он је био у болници, а ја сам имао књижевно вече у Долгопрудном. Неко му је јавио, и он је дошао. Публика га је дочекала стојећи. Жанета Артутијан, директорка позоришта „Город” заплакала je од среће и рекла: „Добро нам дошли драги Jeвгениј Александрович, са вама је вечерас у наш град дошла историја!” На питање зашто je дошao болестан, oдговорио је:„Да загрлим мог српског брата. Знате ли ви да сам ја плакао кад су бомбардовали Србију?” – присетио се Лазовић неких њему драгих тренутака са чувеним песником.

Он поручује да ће филм бити представљен београдској публици када дозволе епидемиолошке мере. А у сусрет томе, ускоро ће из штампе изаћи Лазовићева књига „Планета Јевтушенко”. У њој су разговори које је Лазовић водио са Јевтушенком. Дело је обогаћено фотографијама које до сада нису објављиване. Међу корицама ће се наћи и Јевтушенкове песме. Предговор је написао проф. др Малиша Станојевић. Ликовну опрему урадила је Ирена Власова.

Јевтушенко је објавио стотиnак књига, превођен је на седамдесет језика, гостовао у 112 земаља, једна планета носи његово име, друговао је са Кастром, Кенедијем, Мерилин Монро, Фелинијем, неколико пута предлаган за Нобелову награду, Неруду звао братом, песме казивао пред 200.000 људи...






13. 1. 2019.

ГОРАН И ПРИЈАТЕЉИ!
Дом Војске Србије, Београд
18.јануар - 18. часова!
ЉУБАВИ, ИМЕ ТИ ЈЕ РУСИЈА!
Промоција књиге Горана Лазовића ''ЉУДИ И ГРАДОВИ''

9. 10. 2018.


 Руски дом, велика сала, 10.октобар – 19.00 часова
Презентација књиге „Људи и градови“
Издавач: „СрбоАрт“, Београд
srboart011@gmail.com



1. 9. 2018.

Александар Велики, Захарченко!


Александар Велики, Захарченко!








Црн  дан у Доњецку, град од милион ружа претворио се у град туге, укро-нацисти су по старом рецепту, убили Александра Захарченка, председника Доњецке Народне Републике.
Добри Сашењка, како су га звали пријатељи, умео је да запева и запуца, и да буде на услузи обичном народу.
Упознао сам га пре две зиме, кад су ме три сата држали на руској граници, испитивали где и код кога идем, и после детаљног претреса напокон пустили да уђем у Украјину.
Тенкови су били поред пута, ваздух је мирисао на барут и паљевине, а Доњецк сијао и радовао се доласку Нове године.
Захарченко ме понудио чајем и окрепио причом о Србији и нашим људима који су на доњецкој земљи постајали хероји док су им наши властодршци претили затвором и уместо медаља качили епитете издајника и криминалаца.
Помињао ми је патријарха Павла и Кустурицу, причао о синовима и жени коју је звао генералом, како и не би кад јој је прва линија фронта и збрињавање рањеника била стална адреса, причао о Кобзону и Прилепину, и једном сну кад је сањао да је у Доњецк дошао мир.
Памтим га по одмерености, дугом кораку и униформи излизаној на лактовима.
Није био владар од власти, јер га власт није занимала, председниковања се прихватио на молбу и радост доњецког народа, неколико пута је рањаван, једном толико да је посумњао у речи лекара да ће преживети.
Није умео да се одмара, кад би то чинио – чистио би пушку, или читао!
Чај који смо пили остао је неиспијен!
Само је устао, слегао раменима, и изашао.
Прича коју ми је испричао била је прва за српске медије.
Из ње сам изоставио сећање из Лавова, кад су мислили да сам Рус, па ми за окрепљење понудили “коктел од Путинове крви“.
То је прича о кукавицама, онима који убијају с леђа, по лифтовима и кафићима.
И  верују да су убили Моторолу, Гивија и ево сад Захарченка.
А нису!
То су људи који су пуцали у своју нерођену децу!

11. 6. 2018.

ГОРАН И ПРИЈАТЕЉИ
Уторак, 12. јун - 19.30 часова 
Градска библиотека ПАНЧЕВО 

Ускоро:
Нови Сад - Градска библиотека 
Сремски Карловци - Митрополија
Добој и Бања Лука
srboart011@gmail.com

9. 4. 2018.

Љубав с акцентом


За њом се Москва окреће, и боли је уво што има велике уши, у школи су јој тепали –  клемпава!, а она Грузијка, и сва некако од шећера и доброг вина, глумачка звезда, Тинатин Далакишвили, којој су на прошлогодишњем Берлинском фестивалу и бели медведи аплаудирали, живи у Тбилисију и кад хоће себи да удовољи, у свом ресторану, на крају града, ради као кобарица.
Спора  као влашка прича, и стално насмејана, покушава да ми преведе своје име.
-Нека буде – сунчев зрак! – каже.
Холивудске продуценте  отерала је већ у три лепе јесени!
-Не желим да будем светска звезда, желим да останем нормална!
Отац јој је бизнисмен, а мајка – добра вила: – од ње смо ја и сасестра научиле руски, али кад дођем у Москву, и реч љубав изговарам с акцентом.
Гигинешвили јој је  баш у том филму поверио главну улогу.
Ана Меликјан и Тинатин су се случано среле, а после је испало као да су се тражиле годинама.
У Меликјаниним  “Звездама“ Тинатин је бљеснула и освојила све филмске награде, од Одесе до казахстанске Алма-Ате.
Снимила је десетак филмова: у “Квартету“ игра виолинисзкињу из Севостопоља, а у драми “Заложники“  оживљава девојку којој се будућност смеје, док за свој уметнички прапочетак означава Борчхиздеа и његову “Сезону“.
У комедији “Јана и Јанко“  била је толико упечатљива, да су је назвали “најбољим руским антидепресивом“.
-Слобода тела и духа, и вера  у себе, то ме пред собом чини великом. Има глумица које воле славу, и глумица које воле свој посао. Ја припадам овим другим. –  говори.
И хоће кућу негде у предграђу, скромну и ограђену, хоће и брезу у дворишту, велики сто на веранди, да једном: – кад останем сама,  сложим све за чим сам трачала и да се поклоним пред успоменама“.
-Који је најлепши град у Србији? – пита.
-Дрвенград!
-Хтела бих да се пробудим у том граду и можда то буде баш овога лета!

3. 4. 2018.

ЖАНА ТАЉ, ЋЕРКА МИХАИЛА ТАЉА

Дуго гледам како Кустурица смело брани моралне и духовне принципе које Запад покушава да избрише!


Убијао је цигарете, и пушио три кутије “Кента“ дневно, свирао клавир, говорио седам језика, велемајстор постао у тринаестој години, у математици био толико добар да је бројао до бесконачности, и то два пута, а када је победио Фишера, рекао је:-Боби, ку-ку!, после чега је Боби заплакао.
Био је осми шампион света, тада најмлађи, одиграо више од три  хиљаде турнирских партија, и када му је Спаски казао:- Миша, тако се не игра!, одговорио је:- Знам, али ја тако желим да играм!
Михаил Таљ, шаховски ванземаљац, коме су лекари  говорили да му је преостала још само година живота, преживео је још четрдесет, бежао је из болнице и стизао на турнире, жалећи што у једној партији  не може да оствари бар четири мата.
По Београду се причало да  овај чаробњак из Риге, и Корчнојева ноћна мора, противнике у току партије приморава да замишљају голе жене.
Једном је играо против једанаест најбољих шахиста планете, и то везаних очију, и остварио десет победа.
У Цириху је 1959. играо симултанку на 38 табли, и на крају исписао потезе свих партија, овај шаховски геније, коме је учитељ Саша Кобленц, говорио: – играј, Миша, своју игру!, упоређиван је са Њутном и Теслом, био је човек невероватне меморије и , по казивању Милунке Лазаревић, за ноћ је читао две књиге а “Доктора Живага“ знао напамет.
На београдском Природно-математичком факултету студенти су га питали: – колико је 5 354 помножено са 3 653.
Матирао их је у три секунде, а они га после носили на рукама, док им је он узвраћао:- моја глава је пуна сунчеве светлости!
Миша Таљ је унео метафизику у шах, боем, и уметник у души, пријатељ Висоцког, био је инспирација и великом Сорескуу, који је певао:- ја повлачим један бели дан, он повлачи једну црну ноћ!
Он је дисао шах и није марио за ловорове венце, оне велике, оковратне од којих је један такав Ботвиник дао женама за супу.
Живео је педесетпет година, умро на Видовдан 1992, а месец дана пре тога одиграо је последњу званичну партију.
Његова кћерка Жана,  говори:- тата је само два дана провео у првом разреду, кад су видели шта зна, одмах су га пребацили у трећи!
Лазовић:
Шта Вам је сад пред очима кад помислите на њега?
Таљ:
То је веома тешко објаснити. Он није само испред мојих очију … Чујем тихо куцање на шаховској табли  када се пробудим.
Тата, када је био код куће, а не на турнирима, скоро није устајао од шаховске табле. Могао је паралелно да гледа ТВ, чита, разговара телефоном, грлио ме је, учиио са мном лекције и причао. Чак је понекад и јео на табли. Због тога, онај тихи „тук-тук“, тако топли и пријатни – увек прати моје сећање на њега.
Он је и сада са мном. Стално.
Тата је за мене нека врста нествареног извора топлоте и светлости. То је нешто чврсто, као зид. Непогрешиво … Оно што увек штити, подржава и увек саветује најтачније.
Тата је готово имао дар видовњака.
И уједно, тата је за мене нешто изненађујуће љубазно, мекано, са невероватним смислом за хумор.
Буквално,  зрачио је добротом.
Лазовић:
Ви личите на њега, али ко је данас Жана Таљ?
Таљ:
Никада нисам волела да причам о себи, увек сам била више заинтересована да слушам друге. И пуно сам стидљива,  од детињства још.
Али, ето, вратила  сам се кући, у Русију, након много година живота у Немачкој.
Одвели су ме тамо када сам имала 15 година. Била сам  талентовани млади студент на Конзерваторијуму у Келну.
Признајем да нисам желела да идем тамо. Чак и кад смо мислили да је то само на неколико година, због студија. Једноставно, нисам хтела … срце ми се ломило!
Али, онда је тата умро, моја домовина се распарчала, Летонија је полудела, одузели су нам стан … и тамо нисмо могли да се вратимо. Никоме нисмо требали, ни у Русији а ни у Летонији. И било је врло опасно.
Тата је био за очување  Савеза, а људи који нису одобравали његова гледишта дошли су тада на власт.
Радила  сам шта сам могла и  стекла позоришно и вокално образовање. Завршила сам и полицијску академију и ушла у савезну криминалистичку агенцију. И то из апсолутно идеалистичких разлога – хтела сам да очистим свет од криминалаца. Али, срећом, у последњем тренутку, напустила сам то и кренула другим путем.
Затим сам радила многе послове : била десна руке управника продавнице, радила сам на психијатријској телефонској помоћи, и на крају  отишла у позориште, где сам провела 5 година.
У једном часу, изнашла сам могућност, и вратила  се у Ригу … мислећи да се враћам у родну Ригу.
Али, грдно сам се преварила. Осим мојих родних улица, које сваке године постају прозападне и туђе, у Риги ништа није остало од моје родне Риге.  Наш менталитет је нестао … Западна хладноћа и отуђеност су дошли. И, нажалост, русофобија.
И многи рускоговорећи људи  су се предали такозваном “европејству“.
А 2014. почео је пакао.
Проблеми су настали  због моје проруске позиције, и одлучила сам да  одем у праву домовину, у Русију.
Испоштовала  сам сва правила, према програму повратка сународника. Без предности, без попустљивости, прошла сам кроз сву непријатну, двогодишњу процедуру. И ја сам сада руски држављанин … и  све ово је било вредно таквог тестирања.
Сад  желим да наставити посао који сам започела у Риги.
У Русији сам недавно направила фондацију „Вдохновение„.
Желим да стварам и организујем праве фестивале. Не само шаховске, већ и уметничке.
На крају крајева, тата није био само сјајан шахиста. Био је професор књижевности, филолог, новинар, обожавао је читање, свирао клавир. А за мене је живот  – уметност и креативност, књижевност, новинарство и музика. Поред политике и аналитике . ( смеје се!)
Желим фестивале  за све људе, посебно за младе.  И волела бих да допринесем подизању нивоа културе и образовања млађе генерације. Да, и одраслих.
Можда једном направимо и  школу, а назваћемо је татиним именом,, где ће талентована деца моћи  играти шах и бавити се креативним радом. Можда једном такве фестивале одржим не само у Русији, већ и у пријатељским земљама …
Имам пуно планова, сада сам на почетку, све је врло, врло тешко. Али, верујем … Ја сам  непоправљиви оптимиста.
Лазовић:
Шта је за Вас  све био Миша Таљ?
Таљ:
Тата је за мене био само ПАПА. Невероватан тата. Никад се нисам осјећала  као кћер познатог шахисте, иако сам од раног детињства ишла са њим на све турнире, и тако све док нисам пошла у школу. Али, била сам срећна што имам таквог тату. Јер, тако бринути о мени, с толико љубави, а он тако талентован, то је невероватно. Са њим се  никад нисам осећла као дете, увек смо говорили равноправно. Читали смо заједно, разговарали о свему, чак и о догађајима у свету.
Ми смо се често разумели и без речи …  Један поглед био је довољан да све буде јасно.
Са татом сам чак и боловала, и мени је било само важно да он легне поред мене на софи,  са обавезним новинама у руци, одмах би постала смирена, и престало би све што ме је болело.
Лазовић:   
Његову игру су упоређивали са музиком?
Таљ:
Многи су веровали да је био Моцарт. Неки су га упоређивали са Гершвином.
Али, ја у њему видим Рахмањинова … понекад  је љубазан, тих, инспиративан, тако креативан и изненађујуће леп у потезу. Затим, страствен, напет и непоправљив. И одједном долази тај моћни талас, који је неочекиван за противника  у одлучујућем тренутку.
Али,  његова игра, као и читав његов живот, прожети су Љубављу.
За шах, за забаву … за фигуре. Имао је пун живот, а све то има причу.
Тата је био последњи романтичар … као Рахманинов. После њега, тога  више није било.
Можда није случајно што је Рахманинов био његов омиљени композитор.
Лазовић:
Срби се још сећају великог Таља, дочекивали су га и испраћали као најрођенијег…?!
Таљ:
И тата је волео Србију, веома.
Не бојим се да кажем и да је Србија  за њега била нешто најрођеније. Не само зато што је шах тада био популаран код вас,  већ зато што је отац осетио ту људску топлину, тај срдачни менталитет.
То је била та духовна веза, сродство између вашег народа и мога оца.
Тата је савршено владао српским језиком. Понекад је и код куће говорио српски. Причао ми је неке приче на вашем језику.
И сваки одлазак у Србију за њега је био  одмор и празник.
Мало је вероватно да је у некој другој земљи имао толико пријатеља.
Ви сте, једноставно, такав народ, и вас је немогуће не волети.
Лазовић:
И Кустурица је уплетен у ваше стваралаштво?
Таљ:
Па, пре свега, ја обожавам његов таленат. Одличан је као музичар, као филмски стваралац,  и као глумац … Али, то није све. Кустурицу волим и поштујем највише као човека. Истинит је, храбар, изненађујуће искрен, и – тачан!
Човек с великим словом.
Дуго гледам како смело и отворено брани  моралне и духовне принципе које Запад покушава да избрише. Веома сам импресионирана његовом политичком позицијом, с којом се потпуно слажем. И сматрам да је он невероватно паметан, искрен и  интелигентан човек … са нашим, изворним менталитетом. Уз широку душу има и огромно срце.
У години када је Крим враћен  Русији радила сам шаховски и културни фестивал у Риги. Заиста сам желела да позовем Емира.
Међутим, отворила  сам фестивал одломком из једног његовог филма, то је она сцена где неки људи играју шах током бомбардовања, и тако је све то било стварно, као да се десило ове године. И као да се сада дешава.
Ја сам због овог фестивала имала проблеме политичке природе. Државни  органи су, нажалост, били на страни Запада и нациста. Али, драго ми је да сам то урадила.
Не могу лагати и ћути. И никада то нећу учинити!