Није то ништа
Мене је уз ветрић
Миловао Брана Петровић
Са њим ме чудо снашло
Чим је сунце изашло
Кад се латио алата
До поднева ми откривао
Чари заната
Није умео да стане
Ни кад су вране грактале са гране
Дељао чича алал му вера
Нит мање мастила нит лепшег пера
Од траве и коре правио жакете
Моје му груди биле руске ракете
Док ме је чешљао у блату
Назирао се почетак светском рату
Кроз живот бродио никад без муке
На оном свету сад држи часове веронауке
Нема коментара:
Постави коментар