ПИСМО ИЗ ПРАГА

Не волим копаче злата
Што оштре зубе кад кажем твоје име
Ни писце који се не купају
Да би мирисали на чисто
Ни ветар банатски
Док се увлачи у кости као ти у моје наручје
Не волим
Ни државу која ме лаже да сам срећан
И од моје главе и душе прави покрајине
Не волим што би волела
Да се у пахуље претворим
И да од мене направиш Снешка Белића
Ни Митровицу не волим кад је теби хладно
Ни рано пролеће
Што ти подиже сукњицу
Да би порезници видели
Како си ме зимус сањала
Не волим ни срце моје
Кад је избеглица
Ни поштара
Који ми мајку госпођом зове
Кад ме види на телевизији
Ни море будванско не волим
Јер ми је мутно због једних очију призренских
Ни Јелену Ленголд
Што не љуби руске хртове
Не волим што ме прошлог лета
Ниси нашла изгубљеног
У Венецији
И загрлила кад си грљењу вична
Ни госпођицу Бркић
Која је мој мај у календару
А ја само платан на Чубури
Не волим ни што ми је у Стамболу лепше
Него на Цетињу
Ни лепотице из провинције
Не волим
Кад им скупљам поштење
По ћошковима градским
Ни гладне војнике
Продавце птица
Гусларе за компјутером
Не волим
Ни Одесу
Због возова који никако тамо
Да ме однесу
Али тебе волим
И не умем
To
Да ти кажем