ПОДНЕ И МАЛА КАЗАЉКА

Помишљао сам: Боже,ако је угледају јутра бела,
Како се нага и мокра извлачи из мојих снова,
Смејаће ми се птице и нико ми више неће
Назвати - добар дан!

И нерођене лудости су марширале низ моју памет:
Да је водим у цркву, на вашаре, упознам са фратрима и хоџама,
Не би ли сунце брже стигло у зенит,
Она би се до тада ваљда обукла а ја расанио,
И можда више не би била мокра

Ипак,сан ме будног усправио,
Кад сам жмурећем свету урликнуо:
Она је моја мала казаљка,а ја - њено подне!