ГРМЉАВИНА

Кад она псује у сну, ја знам кога тада сања,
И чим почне да ме тражи, мени дође да се изгубим.

Страх је једина пушка из које не знам да пуцам,
А ја се, ипак, само бојим, док је милујем и волим.

Она пропишти тада,
Удара звездама у главу,
Уме да се преполови,
И јаукне као ждребица
На љубавном крштењу

И ми се тако
Данима отимамо
Једно о друго
Прсти нам се мешају, снови мрсе,
Ко ће знати:
Да ли је сад ово моје
Или њено срце,
Знам само:
Овако
Никада
Није грмело