Лени,уместо успаванке
Кад сам први пут погинуо,
Прва је дошла да ми изјави саучешће:
-Не умире се само од болести и несреће,
Уме и живот да сија као погибија!
И јогунила се као зечица,
Не хајући на ветар ноћни,
Који је мирисао на смрт Тургењева,
И бунцао у недрима младе брезе:
-Има ли веће несреће него умрети у пролеће?
Опет да кренем у бежанију,
Поново би ми скровиште било твоје срце,
Рвао се с тишином,
У мојој соби
На VIII спрату XIX века,
Тесној од снова и несаница,
Где је улетала као птица.
Даљину су измислили они
Који не умеју да буду заједно,
Голицао јој мисао устајалу,
Кад бих умео бар да те преспавам,
Ти си моја најпровиднија фиранга,
Кроз коју само дрхтаји не пролазе,
А твоје очи раскршћа аутострада,
Где се налазе они што нежност траже,
Са тобом немам више о чему да ћутим,
Сновима без тебе – погибију слутима!
Нема коментара:
Постави коментар