ИЗГУБЉЕНИ ДАНИ

Кад си ме пољубила,

Све шећеране света

Истуриле су белу заставу,

И срце моје

Скочило у даљ:

-Хоћу увек да се играм тебе!

Признао ти у првом брању звезда:

Био сам гитара што скупља прашину,

Док ме у наручје ниси узела

Мали сам док не порастем у теби,

И црвенији него руска застава,

Верао се по твојим главобољама:

-Не питам те ја колико си их имала?

То провинција бунца у мени,

Видиш,

Добро је не знати шта је велика срећа,

Ја бих јој одмах нашао ману,

Тужно је невиност изгубити

Сањајући Буковског,

То је радост облака

Који је једном заклонио Сунце,

Дивно је

Што су нас нашли изгубљени дани:

Како би знала да је Агњешка дивна девојка,

Мирише на живот и преводи ме на пољски

Ко би ти рекао:

Да је кључаоница мера за око,

А прозор за радозналост,

И да сам у твојим тужним погледима

Гледао своју умрлицу,

Још је земљина тежа условљена

Снагом твојих миловања,

Само се о томе ћути,

Као што никоме не причам,

Да топле ветрове кријем

Међу сликама жутим

Дивно је што су нас нашли изгубљени дани:

Донео сам ти хаљину

Сашивену од ћутања,

Навлачим завесе

И чекам

Да проговориш