НЕНАПИСАНА ПЕСМА

За ову песму потребан ми је прамен твоје косе,

Да не би кошава у другом стиху била беспослена,

И твој осмех немирнији од жутог лептира,

Којим си ме у првом миловању китила,

Наравно, и она хаљина од сатена, још погужвана,

За прву строфу можда превише,

Мада ће и она изгледати као сиротиња

Ти си волела за пола града,

И дан је с тобом био царева ћуприја,

Где су престајале твоје нежности,

Почињале су поплаве и непогоде,

И земљотрес се јогунио испод океана,

Али то није за песму, најмање за другу строфу,

То су побегуље из мојих снова и ходајућих романа,

Чувам их за тебе у доласку ледених дана

Хоћу да песма личи на штене које сам помиловао,

И дан ми од јутрос због тога маше репом,

Да трећој строфи поклоним уздах црвеног облака,

Празну шаку пољубаца и знојаву грудву мрака,

И шапат да Шимборска има шупље завесе у радној соби,

Знаш ли лепше место за провлачење моје среће о теби,

Да у њој буде лаванде и сенке голих рамена,

Док подврискујеш да смо ја и ласте иста нација,

Да се нисам пробудио у твом срцу,

Зар бих знао да је Париз провинција

Мислим о теби и страхујем да се у мисао не претвориш,

Признаћу у четвртој строфи, ако до ње измислим пут,

Знаш колико је самоћи требало да се привикне на мене,

Више него теби на успаванку док сам дрхтао као прут,

Не помињем је случајно, без ње не умем међу катрене и риме,

Као што сам с тобом балон на врху игле и прво слово зиме,

Мене је самоћа уписала у живе, и све ће то стати у стих,

Намигушо моја, и туга постане радост кад се подели на пола,

У тој строфи, ја те већ молим за плес, ти само наручи кишу,

И пре одласка, скувај ми кафу без шећера, да засладим дан,

Плућима твојим дишем, време је да почнем песму да пишем