Слушам док ми пише и чујем шта мисли:
Од јуче не говорим са собом,
Јесен јој цртам и завлачим срце под облаке,
Понекад,истина, вирнем у њене очи,онако на даљину,
Да одгонетнем тајну Панонског мора,
И она се насмеје,
Као поштар кад донесе телеграм с изразима саучешћа,
И причам јој о ватри,она о оцу покојном,
И о данима с посекотином на средњем прсту,
О,Боже,да смо сад међу боровима на Борикама
Или на вишеградском мосту,
У кишној барици у августу,заборављеној после јаког пљуска,
Она би опет мирисала на суботу,
И ја слушао – волим кад ми име изговориш,
А моји прсти,као мастиљави рукопис на који је
Нехатно канула суза,нежност би свирали
По њеном срнећем телу,
Иако од јуче не говорим са собом,
Волим је тако туђу и моју, и топлу у наставцима,
И неким мислима се не улази у речи:
Али,кад већ питају – где сам и шта радим?,
Зар срећу да прећутим:
Ја сам у сталној шетњи,
С краја на крај њеног срца!
Нема коментара:
Постави коментар