ГОРАН ЛАЗОВИЋ У МОСКВИ

Како сам грлио Стаљина

22.01.2016.

Колико имаш година? – упитао је официр НКВД-а.
Андреј је погледао у мајку која је гледала у патос, и рекао:
– Кад се тата врати из Сибира, ја ћу бити велики.Моћи ћу плафон да дохватим!
Официр је лупио шаком о сто, и оне две кришке хлеба које су биле на њему одлетеле су у ћошак.
Када је изашао, прозори су се сами затворили.
После тога, у њихову малу собу, где су Андреј и његова мајка, госпођа Наталија, живели уз свећу, улетела је комшиница, Марина Носова, вриштећи – дошла слобода!
Андреј је питао – Да ли је ушла у нашу зграду?
Мајка га је узела у крило, ставила му прст на уста и пољубила у чело.
Андреј је почео да се смеје.
– Он то ради само кад је гладан!, прошапутала је госпођа Наталија.
Марина Носова је слегла раменима и изашла.
Оне две кришке хлеба из ћошка пошле су за њом.
Сутрадан, Андреј је морао да иде код деде, у Подмосковље.
Знао је куда и како, али му се није журило.
Реч слобода одзвањала је у његовим ушима..
Био је убеђен да је то девојка коју су он и мајка чекали на Сретенкки, да сазнају нешто о оцу.
Неколико пута му је долазила у сан: у белој хаљини, дугокоса,причала му о чоколади, миловала га, а он јој бежао из руку и викао – како ти умеш лепо да лажеш!
За сваку лепу девојку коју би срео, Андреј је мислио да је слобода.

За сваком се окретао, све док једна од њих није рекла – ето, шта нам рат направи од деце, имаћемо више лудака него становника!
После тога, Андреј је загледао само ружне девојке и у себи гооворио – ако слобода овако изгледа, онда ми и не треба!
Код деде је стигао касно и затекао га како плаче.
Хтео је да му седне у крило, да га загрли, али се бојао да ће му испрљати медаље.
Чучнуо је и прошаптао – деда, рекли су -стигла је слобода!
Старац је обрисао лице и климнуо главом.
Андреј је био збуњен.
-Кад си сазнао? – упитао је.
-Кад су ми јавили да су ти убили оца!-одговорио је деда.
Однекуд је наишао јак ветар.
Врата су се затворила.
Стаљинова слика пала је на патос и соба се напунила стаклом.
Андреј је плакао и прислањао се на дедине медаље.
Деда је устао и рекао – иди, затвори прозоре…!
Андреј је узвратио – ми немамо више прозора!
Ветар је све јаче дувао и Стаљинову слику шетао по соби.
Када је престао, она је била испод стола на којем је стајала само шака соли.
Јутро је било магловито!

Из Москве су допирали рафали.

Суседи су се пели на кров, причали о слободи и говорили – приђи, одавде се боље види!

Андреј је знао да га мајка чека, корачао је убрзано.
Испред зграде, дочекао га је Серјожа.
– Направили смо фудбалски тим, жао ми је али ти нећеш моћи да играш!
-Ниси чуо, убили су ми оца, имам право… – одговорио је.
-Прво мораш доказати да не волиш оца, он није волео Стаљина!
-Али, отац је мртав, убили су га…
-Нису убили њега, него тебе…тако причају…!
-Зар не видиш да сам жив?
Серјожа није сачекао одговор, узео је лопту и улетео у зграду.
Над Москвом су одјекнула два слободарска плотуна.
Госпођа Наталија је правила чорбу без ништа када је Андреј ушао у собу.
-Мајкоооо! – повикао је!
-Нсам више твоја мајка, ми немамо више никога, сине. Стаљин нам је све побио….!
Почела је да набраја и стигла до броја 48.
То је број једне улице на Сретенки, где Андреј данас живи.
Буди се у шест, пије јутарњу кафу, облачи униформу Јосифа Висарионовича Стаљина и одлази на Црвени трг,
Кад му дате сто рубаља,он вас загрли.
Руке му хладне, џепови пуни реуме.
Живи од сликања са странцима, и лудацима.
Сад је модерно имати Стаљина у стану.
Тамо где је његова слика нема мрава!
Док смо причали, пришла је црнопута Американка, лепа као ужас!
Помиловала га по коси, извадила двеста долара и рекла:
– Насмејте се, ова слика ће завршити у мојој спаваћој соби!
-Госпођо, за оне који воле да спавају с мртвацима, сликање је бесплатно!, узвратио је Андреј и загрлио Американку!

из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ

Горан Лазовић