дизајн: Ирина Власова

Зоран Шапоњић:

Горан Лазовић је од врсте староставних, давно изумрлих путописаца какви више не ходе друмовима. Иде, пише, воли, пати, пије, лумпује и тугује, пита, чита људе... Воли донске степе и сибирске тајге, широке да им, што рече Чехов, само птице селице знају крај, као своје родно Тичје поље повише Бродарева.

Уме да скита и где год да дође - код куће је. Кад се врати кући, пати због једног - због прамена магле који му је побегао изнад Бајкала, и због капи росе у степи изнад тихог Дона у којој није ухватио зрак од сунца.

Он има душу, као заборављени путописци. Није дао за ово година што путује да му је заробе. Зато су му приче чисте, као јануарско небо изнад Јадовника.