Tужна је моја недеља у Подгорици.
Никоме не говорим одакле сам.
Нити имам коме да кажем да га волим.
У негдашњем Титограду, где сам имао другове и рођаке.
Једном и љубав војничку.
Они су сад моје ништа.
И ја сам њихово ништа.
Преко ноћи променили капу, цркву и патријарха.
И кад се сретнемо о сахранама, споразумевамо се ћутањем и рукама.
Имало се хлеба и језика, за појести и понети!
Некад, сад скоро ничег српског нема.
У мојој Подгорици, прађедовском крилу, виоре америчке заставе.
И неке зелене, шарене, које се увијају како ветар дува.
Могао сам овде доћи и неки други пут.
Одоцнити бар једно поподне, и остати у Албанији, одакле су ме јуче испратили Срби који су због икона одвођени у затвор.
А ја се ужелео мостова на Морачи.
И нека ми је сад хладно.
Док гледам Црну Гору како гласа.
И бира оне које народ неће.