У недељи, у сред децембра који нема ниједан златан зуб.
Неки човек, сасвим обичан, јутрос помера завесе.
Гледа у оно што не видим, и прича о поезији.
На гладан стомак.
И о песнику над песницима.
Који није написао ниједну песму.
Само је отишао у Хрватску.
И у Драгама, где стоји споменик Миру Барешићу, његове руке офарбао бојом крви.
Да се не смрзну, и да на њих не падне снег!
Нема коментара:
Постави коментар