ИРЕНИНЕ МАРАМИЦЕ

Била је дрхтава и нема
Читаво вече
Када је Ресава из њених очију
Почела да тече
И да се у моје улива вене
А ја чезнуо лептир да будем
На уснама те девојке
Која је имала мирис жене

Њене су руке дрхтале од муке
У дану часнога поста
Док сам тражио
У срцу мајушном
Место за госта

И гледао је у влашком колу
Срицану можда у сенци топола
Како се огледа у мојој жудњи
Бежећи од свога бола

Ништа ми није рекла
А све је знано било свима
Уз мало благости
Фалио је делић
Да нам се те ноћи насмеје мали Синђелић
И да је дрхтаву и младу
Одведем
За украс беломе граду

Њу су однеле сузе
И на ноћна извеле врата
С недрима пуним месечине и злата
Ту јој се наравно губи траг
Сећам се црне косе
Док ме је чешљао
Поноћни ветар благ

О њој се песме неће певати
За ову слутим неће ни знати
Цветаће као све љубичице
Које ће клонути пред зовом лета
Месецу младом биће уклета
Али кад год сузама покрије лице
Анђели знаће
Зашто још чувам
Иренине марамице