ПРИЧАЛА МИ ЈЕДНА НАТАША

Слушај добро
Не знам како да ти кажем
Тај твој Мика Антић
Умало да ми узме образ

Није он крив
Што сам мислила да су писци фини људи
Нити сам могла да бирам тему за дипломски
Да јесам
Нисам сигурна да бих њега одабрала

Прво сам читала његове књиге
Има ту небеских ствари
Неке песмице научила напамет
Обукла белу хаљиницу
И кад сам дошла
Он каже МИРИШЕШ НА ПЕРИФЕРИЈУ

Одведе ме на Петроварадин
Пролеће пева равницом
Мени мило што ме питомо гледа
Он је човек из читанке
Кажем
Има прсте као светац

И прича он тако о звездама и бродовима
Помиње капетане и морнаре
Пије неку мученицу
И таман се ја нешто загледала
Кад
Он ме држи у наручју
И листа ко књигу

Мени дипломски у глави
Не знам шта ми је чинити
Задигла се да простиш она хаљиница
Поштено куља ватра из недара
Он ми прстом црта неке кружиће око пупка
Ја се тргнем
И питам - шта то радиш
А он каже
ТРАЖИМ ИНСПИРАЦИЈУ

И да ти не дужим
Дипломирала сам с десетком
Удала се и нисам га више сретала
Белу хаљиницу још чувам
Али кад год му име помену
Ја замиришем на периферију