(са)брату И.Сарајлићу
Замисли ме у Добоју,у сред зиме,са срцем до колена.
Не видим прст пред оком,а тражим да љубим
Бар грудву
Која мирише на Изета Сарајлића.
Испод капута:Висоцки,флаша вина и једна
Апсолвенткиња – топла и мирна.
Ходамо тихо,дрхтимо на прстима,
Улице миниране Киковим пољупцима.
Барут још мирише и тига веје
Овом су граду украли камелије.
На Тргу,код Градске чесме,
Нас двоје вечерамо Сарајлићеве песме.
Више га нема,лавежи тутње по лицу
На његове стихове узалуд лепе умрлицу
Нема коментара:
Постави коментар