ИЗ ДАЛЕКА

Ми смо се љубили рукама
И додиривали очима,
Док сам од њених уздаха
Зидао двоспратнице,
Од једног пољупца
Најмање песме постајале су поеме,
Брегови били наша миловања,
Кад смо ка небу пузали,
На усне јој лептири слетали
Као пилоти на ослобођену територију,
Свици плесали уз танани звук,
Рамена мојa била њен јастук,
На свакој катедри љубави
Могли смо предавати нежност,
Срце је лупало
У ритму њених долазака,
Тада су и мртваци постајали пајаци,
Њен осмех
Био једина
Временска прогноза
У коју сам веровао,
Док се увлачила у моје стихове
Као у девојачку постељу,
Не говори тајну која те боли,
Молио,
Не поклањај ме никоме,
Ни у књигама,
Ако хоћеш да се светиш
Причај сваком да си срећна,
Викао,
Господо полицајци,
Мало милости и разумевања
За грешке на раскршћу,
Мени сви семафори исто показују,
До ње ме воде само путеви без путоказа,
И нико није чуо,
Мада сам јој на растанку рекао,
Ако ништа друго,
Пробери бар град
У којем ћеш изгубити невиност