Кад су се људи пели на Месец,ја се попео на трешњу,и
Мислио да је то најлепша планета,док њу нисам срео,на Северном булевару.
Имала рамена пуна младежа,и један хтела да ми поклони,
Оне ноћи која је мирисала на ватру,а она у првом чину,заједно Точила вино и месечину.
Пружила после усне и руке,и питала – зашто се поноћ сад
Крије,кад хоћу само да се играмо на Дрини ћуприје?
И свануло јутро голо,и ја јој мокар причао о Шредингеру:
Чудак је био,замисли уочи Божића одвео драгу на Алпе,
И у једној низини,подно њене леве дојке,без образа и страха,
Смислио -Теорију уздаха!
Ви сте мушкарци,неопевани чудаци!,говорила као да спрема
Пријемни за Пакао!
Лила киша,ми клецали према граду, био петак, као
Девојка без грудњака у априлском јаду.
У кревету заборавили једну стидљиву љубичицу,и сетили се
На растанку,да само смрт и сећање имају одлично памћење.
Мислио да је то најлепша планета,док њу нисам срео,на Северном булевару.
Имала рамена пуна младежа,и један хтела да ми поклони,
Оне ноћи која је мирисала на ватру,а она у првом чину,заједно Точила вино и месечину.
Пружила после усне и руке,и питала – зашто се поноћ сад
Крије,кад хоћу само да се играмо на Дрини ћуприје?
И свануло јутро голо,и ја јој мокар причао о Шредингеру:
Чудак је био,замисли уочи Божића одвео драгу на Алпе,
И у једној низини,подно њене леве дојке,без образа и страха,
Смислио -Теорију уздаха!
Ви сте мушкарци,неопевани чудаци!,говорила као да спрема
Пријемни за Пакао!
Лила киша,ми клецали према граду, био петак, као
Девојка без грудњака у априлском јаду.
У кревету заборавили једну стидљиву љубичицу,и сетили се
На растанку,да само смрт и сећање имају одлично памћење.