ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВСЕВОЛОД ЕМЕЛИН

Песме не пишу људи који су у хармонији са собом!

Долазио је Сева Емелин у Србију.

Био једном у Новом Саду.

Питали га после – где сте све путовали?

-Од Европе, само у Швајцарску!

Сева Емелин, по Топорову – први песник Москве!

Не да ми да се наљутим.

-Имате ракију и чисту воду, ретко се убијате, једете врућ хлеб и знате ко вам је био прадеда. Обогаћени сте осиромашеним уранијумом, и све је то добро за памћење.

Мени је касно да се бојим! – говори гласно, смеје се, и показује да чувам главу.

Док се спуштамо низ доње ходнике цркве  Успења Пресвете Богородице.

Она је на Успенском Вражку.

Емелин у њој ради као рестауратор.

Има  радионицу, бојама и дрветом напуњену, сав је умазан и ишаран.

Више него  џиџар бродаревски.

У цркви се једном годишње одржава помен Тарасу Шевченку.

Мала улица, лево од Кремља, напуни се тада црним џиповима.

Обријаним главама.

Емелин диже руке.

-И Булгаков је у гладним стаљинским годинама удобно живео!

Можда је јео икру.

Можда му је желудац сад  висибаба.

Емелин је рођен четрнаест година после ослобођења.

У Грубецком препознао себе.

И Лимонов му се допао од прве књиге.

Читао Блока, после Гумиљева.

Из руског диктата, никада  више од – три минус!

За поетске претке уписује –  руски народ, Мајаковског и Висоцког.

-Знаш ли где је Шћеклино? – пита Тањушка.

Емелин клима главом над гробом Јесењина.

И само што не пита – јеси ли нормалан?

Додаје ми сибирску вотку.

У јерменском ресторану, у којем  живи препарирани медвед.

Где има огледала, резбарије и где је све на домак гробља.

Гледа у моје руке.

И прича – песме не пишу људи који су у хармонији са собом!

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића