Трин’ест динара ми фалило за хлеб и продавачица каже – нема везе, узми, ти си добар човек!
И ја узмем, људи ме гледају, померају се да прођем, а ноге ми се стегле к’о срце кад сам беж’о од Шиптара.
Кућа ми тад изгорела, и стално сам се окрет’о да видим како гори.
Сад ме страх да останем сам!
Памет ме не слуша.
Стално би’ иш’о да тражим мртвог сина, и брата.
Остали у Пећи.
Да нађем њихов упаљач, ја би’ га са’ранио и веров’о да им је то гроб.
Сад немам ништа своје, али кад умрем – имаћу!
Хлеб ћу поделити са птицама.
И вратити они’ трин’ест динара.
Причаће опет да сам добар човек.
Не виде они да је на мени све изношено.
И да за доброту немам више џепова.
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
Нема коментара:
Постави коментар