Изнад гроба Моме Капора,угнездиле се ласте...
Рекле ми да не кажем,
Да је Пролеће с твојим осмехом умарширало у Београд.
Да си ми раније послала руке
И да сам имао онај твој додир испод стола,
Данас бих боље разумео језик јоргована,
И не бих по мирису домаћих ситних колача
Наслућивао укус твојих усана.
И кад би опет рекла – узми ме,шта чекаш...?
Сав пролећан,ти си ми пето годишње доба,
Вриснуо бих да си вољена
Колико умеш да волиш,
Кад те има – много ми те,
Кад те нема – тражим те,
Као у зимском мањежу,међу невидљивим коњима.
Шта је Пролеће без твог гласа у поноћ:
Хватање ветра рибарском мрежом,
Или невеста без жипона?
Ми смо избеглице из деветнаестог века,
Љубавни дезертери,
Ружно је у овом времену бити срећан,
Видиш ли како ти садим ружу и трешњу,
И спремам фиранге од чипке,
За једну морнарску мајицу прескачем улицу,
Пожелим да сам риба,
А твоје срце да закаче на удицу.
Изнад гроба Моме Капора,угнездиле се ласте...
Рекле ми да не кажем,
Да је Пролеће с твојим осмехом умарширало у Београд.
Нема коментара:
Постави коментар