ГОНДОЛА

Она је моја Венеција и громобран на глави
Гондола моја којом плутају пољупци успавани
Мој лептир и мажореткиња
С душом ланета скупљеног у трави

И како да је такву не љубим
И да због ње не правим рупе у облаку
Кад она воли сунце
И један понедељак у мраку

И уме,гле чуда, стварно уме
Уз симфонију звона старе цркве
Јастучнице да кроји од несанице
И да одлети у снежне планине
С мојим именом око најлепше хаљине

Да не бих самовао без миловања
Кад негде оде
Она липама у Цвијићевој остави руке
Врелије од песка у Лошињу
И мени буде лепо
Да будем морнар у марту
Њен Паганини и чекалица код Коња
Берач мимоза
Да с њеним прстима
Дочекујем пољупце из сваког брзог воза

Она ће проговорити очима
Чека дан да још мало одужа
Под сводом Дуждеве палате
Одјекиваће оно што је већ рекла:
Некад сам волела Јесењина
Сад волим тебе
Нећу је можда чути
Ал' ће се руке и усне разумети