ЧИТАВ НА ПОЛА

Кад се пролеће усправи
Писма која сам писао себи,
Послаћу на твоју адресу.
Сад би то било прање руку,
У сваком рукаву залогај зиме,
Нешто сам читав на пола,
Мало на фишек и фртаљ,
Највише сам тамо одакле сам отишао,
Мада ме пријатељи срећу
На првом левом перону неке станице,
Где сам оног уторка испао из твог загрљаја,
А ти оставила срце,
Да га чувам и водим у шетњу,
Да имам бар неки доказ да сам жив


Возови за Кијев и Венецију
Плачући одлазе из Београда,
То је дивна прилика
Да сузе проливене на перону
Употребим уместо возне карте,
И да ти као морнар дођем,
Кад ми се најмање надаш


Руке ми празне а пуне тебе,
Падне ли мрак улетиш у кућу,
Док се сетим у којој прегради
Чувам мирис твоје спаваћице,
Долети хук дивљег водопада
И зумбули се растрче по соби,
А ти побегнеш у око жуте пастрмке,
Да хладиш недра над врелом погачом,
И просипаш се као роса,
Не знајући да сам тог трена
Можда у Радекхову
Или са Станиславом пузам уз Карпате,
Само док те не прође грч
Жмурим мислећи на госпођу Нестерук,
И убеђујем те да с тугом треба бити опрезан,
Јер уме да пређе у навику,
Иако неиспавана од грактања врана.
Желиш уснама да ти пишем по телу,
Да имаш знамење које се чува и крије,
Уздахом тражиш:
Пиши ситно,и спорије...