ФИЛИГРАНСКИ ШТАП

Не  разумем се у време док бројим године, али, ипак, за неких двадесетак лета,
ако опстане пролеће, проћи ће поред мене једна госпођа, и назвати ми – добро вече!
Бићу у друштву филигрански гравираног штапа и неког
млађаног библиотекара, задуженог за моје лепо понашање.
Госпођи нећу одговорити!
Али ћу библиотекара, упитати – ко је ова госпођа?
Биће му непријатно да одговори!
Зато је добро имети штап у тим годинама, филигрански гравиран.
Он ће разумети, зашто сам волео ту жену.
Mада,мојим песмама никад неће бити јасно, зашто сам их
терао да трче за њом.

ЉУБАВНО ПИСМО

Дошло ми синоћ једно љубавно писмо:миришљаво и топло,
уплашено да не покисне.
Ево га,још је на столу.
Гледа како пијем кафу, и чека да га напишем.

СТРАХ ОД ДНЕВНИХ НОВИНА

Јутрос сам обукао одело од твоје коже!
Сва огледала овога града попуцала од муке!
Ти си једино срце које има усне и руке!
Данас те волим великим словима.
Запетљану између неизговорених реченица.
Личиш на сестру маслачка.
Бројим те између бројева.
Гледам на сату.
И леске почеле за тобом да лају.
Замисли, да ово објаве у дневним новинама.
Нас би се и љубав одрекла!

ЧЕКАЈУЋИ ВОЗ ЗА СУБОТУ

Све суботе ћуте на свом језику, и на сваком – твоје име ништа не значи!
У оном руском возу, бежећи из твог памћења, покушавао да га преведем, и примакнем звездама.
Мрак је капао, себешке патке улетале у око. Бушиле слепоочницу!
У прозору играле невине девојке, а Октобарска револуција, без купљене карте,
дрхтала у мом џепу.
Растезао те – слово по слово!, и најдаље докле сам стигао, био је – цвркут птица!
Распитај се о новом реду вожње.
Уђи у први воз који полази ка мом сећању.
На перону ће те чекати једна субота, на чијем језику ни моје име без твога ништа не значи.